ЗЛАТОНОСОВИЋИ | Племенито

ЗЛАТОНОСОВИЋИ | Племенито

ЗЛАТОНОСОВИЋИ



Властеоска породица Златоносовића — присутна у историјским збивањима Босне у другој половини XIV и првој половини XV века — имала је своје поседе у Подрињу, на граници босанске и српске државе (на граници Босне и Рашке, обе су биле српске државе – Б. Р.). Иако су већ у другој половини XIV века имали знатан углед међу босанском властелом, а касније успели да се уздигну на ранг обласних господара, Златоносовићи се по значају и снази ипак нису могли мерити са Косачама, Санковићима и Павловићима. Са Косачама их је, како изгледа, везивало посебно пријатељство. Сандаљ Хранић је у неколико наврата интервенисао у корист појединих чланова ове куће, а када су Златоносовићи трагично уклоњени са историјске сцене крајем 1430. године, Дубровчани су саучешће упутили управо овом великом војводи босанском.

О првом Златоносовићу, чије је име остало непознато, зна се само толико да је био ожењен једном од кћери војводе Вукца Хрватинића (-1357-1379) а сестром моћког херцега Хрвоја Вукчића Хрватикића (-1380-1416). Позната су, међутим, имена двојице њихових синова. Били су то Стјепан и Влађ, обојица учесници битке на Косову 15. јуна 1389. године (28. јуна по Јулијанском календару), у саставу босанске војске (српске војске из државе Котроманића – Б. Р.) са Влатком Вуковићем Косачом на челу. Након овог датума губи им се сваки траг. Породица Златоносовића покушавала је да преко Дубровачке Републике нешто сазна о њиховој судбини, јер се после битке код Ангоре прочуло да су још у животу и да су се ослободили турског ропства. Сачувано је једно писмо од 16. марта 1403. године у коме Дубровчани обећавају кнезу Вукашину и војводи Вукмиру Златоносовићу да ће се заузети код „цариградског цара за њихова два братучеда да се врате кући“. Како је познато, сви напори Дубровчана остали су без резултата.

Дубровачка документа с почетка XV века на неколико места помињу име једне од сестара Хрвоја Вукчића и њених синова. У науци је својевремено изнета претпоставка да би у личности ове Хрвојеве сестре, чије је име било Вучица, требало препознати жену поменутог Златоносовића, а мајку Стјепана и Влађа. У документу од 1. марта 1404. године, међутим, стоји написано да Дубровчани издају госпођи Вучици и њеним синовима Вуку и Бранивоју „слободни лист“, са којим она и њени синови добијају право азила у Дубровнику. Из писма упућеног херцегу Хрвоју може се закључити да је Вучица била у завади са својим братом. Ова Хрвојева сестра и њени синови обраћали су се Дубровнику и у марту1415. године; овог пута, поред Вука и војводе Бранивоја, помиње се и њен трећи син, Радослав. Наведена документа ни на једном месту Вука, Бранивоја и Радослава не називају Златоносовићима, као што, у осталом, ни Хрвоје не спомиње Вучицу у покушајима да нешто сазна о својим несталим нећацима, Стјепану и Влађу. Мало је, стога, вероватно да је Вучица била жена Златоносовића и мајка Стјепана и Влађа, али такође не може се посебно прихватити ни претпоставка да поменуте Вучицине синове треба сматрати децом из њеног другог брака. По свему судећи, она је била нека друга Хрвојева сестра, удата за историји непознатог властелина.



Први, именом непознати Златоносовић имао је брата, чије се име у непосредним историјским изворима такође није очувало. Овај Златоносовић имао је синове Вукашина и Вукмира. Војвода Вукмир Златоносовић био је сведок, а по свему судећи и учесник у убиству кнеза Павла Раденовића у Сутјесци, 23. августа 1415. године. Организатори ове завере били су краљ Остоја и Сандаљ Хранић, а војвода Вукмир је у њу увучен на сам дан убиства. Као удео у подели земље Павла Раденовића Вукмиру је обећано Олово. Почетком 1424. године војвода Вукмир се разболео, због чега је Сандаљ Хранић тражио од Дубровчана да пошаљу лекара. Октобра исте године захтев је поновљен, а Дубровчани су узели на себе трошкове од две стотине перпера, колико је било неопходно за лекара и лекове. Како се после овог времена Вукмир више не помиње, претпоставља се да је тада подлегао болести.

Вукашин Златоносовић — кога као војводу дубровачка документа помињу од марта 1425. године (Vochasin voyvoda Slatonosouich) - остао је једини представник ове властеоске куће. У првој половини XV века био је један од утицајнијих људи Босанске Краљевине (краљевина Срба – Б. Р.). Када је у пролеће 1430. године избио рат између Дубровника и војводе Радослава Павловића, Дубровчани су за савезника позвали краља Твртка II. Босански краљ (краљ Срба – Б. Р.) је одговорио да би о томе требало да се посаветује са војводом Сандаљем Хранићем и војводом Вукашином Златоносовићем. Ускоро је, међутим, дошло до значајног преокрета. Још у јуну 1430. године од војводе Вукашина се очекивало да ће моћи да утиче на тадашње прилике неповољне по Републику, али су у јесен исте године Дубровчани сматрали да укључивање Вукашина у лигу против Радослава Павловића не би било пожељно, јер се страховало да би се овоме успротивио краљ Твртко. Већ средином новембра, између војводе Вукашина и краља Твртка избило је отворено непријатељство. Пошто се краљ спремао да са војском крене на Златоносовиће, Дубровчани су — будући од раније пријатељи ове породице — изузели свог посланика из овог похода. Двадесет другог новембра 1430. године из Дубровника је преко посланика стигло писмо за Сандаља Хранића, у коме се изјављује жаљење „због случаја који се догодио Вукашину Златоносовићу“, а о чему су Дубровчани били обавештени од свог амбасадора и трговаца. Може се само нагађати какве је природе био овај „случај“, али није далеко од истине претпоставити да је том приликом заправо дошло до потпуног истребљења целе породице Златоносовића.

 

Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.

 

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg