РАДОСАВЉЕВ ЗБОРНИК | Племенито

Најмлађи међу илуминираним српским црквеним рукописима из средњовјековне Босне јесте Радосављев зборник настао у XV вијеку. Његова матица са које је преписан знатно ја старија, (у средњем вијеку црквене књиге су преписиване са старијих списа и тако су умножаване и њихов садржај чуван), и потиче најкасније из прве половине XIII вијека.

Рукопис је био у посједу Матеје Совића, а касније је прешао у власништво барона Зојса и библиотеке Congregatio de propaganda fide, а одатле у библиотеку Ватикана, гдје се и данас налази у збирци Mus, Borg. P. E. Vaticano, illirico 12. Рукопис је исписао на хартији Радосав Крстијанин Гоисаку крстијанину у дане краља Томаша и дида Ратка (1443-1461) године. Величина рукописа је 11X14 цм и има 60 листова.

Радосављев зборник је значајан по својој садржини. Он садржи као главни текст Апокалипсу за коју су имали специјалан интерес босански крстјани (хришћани), за којом слиједи Оченаш и кратка молитва и на крају је почетак јеванђеља по Јовану (гл. I, 1-16).

Апокалипса у Зборнику крстјана Радосава (л. 1-56) има наслов „апокалипси Нов(а)на еванђелиста и ап(ост)ла“ и испуњава скоро читав садржај зборника. Текст писан небрижно, са пуно грешака и изостављања ријечи, па и читавих редова, говори да је крстјан Радосав био припрост човјек вјероватно старац којем су „руци трудни тежеће“ (л. 58v). Текст је писан у једном ступцу, осим л. 41 који је писан у два ступца. Језик је у великој мјери икавизиран, али има и необичних одступања што спада у индивидуалне црте писара. Наслови глава су исписани у тексту са почетним црвеним иницијалима.

На доњој хоризонталној маргини (л. 519) налази се почетак глагољског алфабета, који је непотпуно исписан и на л. 55 и 55v. Потпуни текст глагољског алфабета налази се уз текст Обредника (л. 57) који испуњава остатак рукописа.

Када је Апокалипса преведена на словенски језик остаје непознато. Методијево житије је не убраја у преводни фонд Солунске браће, јер Апокалипса у источној цркви није служила обредним потребама. Најстарији словенски препис потиче из XII вијека, а рукопис рашке редакције из XIV вијека, мада неке минијатуре у Мирослављевом јеванђељу, рађене према тексту Апокалипсе, индиректно свједоче да је Апокалипса у старијој српској, зетско-хумској књижевности била у оптицају већ при крају XII вијека.

У источном огранку јужнословенске књижевности биле су у оптицају двије текстуално идентичне редакције Апокалипсе, старија, са подјелом на 72 главе, и млађа, коментарисана, подељена на 24 слова према одговарајућим коментарима Андреја Кесаријског. Поријекло босанских преписа Апокалипсе из источног огранка јужнословенске књижевности потврђује идентичан текст, исте интерполације и иста подјела на главе, као што је у некоментарисаним јужнословенским текстовима Апокалипсе, уз разумљива разночтенија која су карактеристична и за остале библијске књиге босанске провенијенције.  

На темељу филолошке и палеографске анализе сачуваних рукописа већина истраживача сматра да је Апокалипса преписана у средњовјековној Босни најкасније у првој половини XIII вијека и да стоји у непосредној вези са појавом јеретичких оријентисаних крстјана. Тај се закључак заснива, с једне стране, на интерполацијама и маргиналним биљешкама, а са друге, на популарности Апокалипсе код свих средњовјековних јеретика што потврђује и текст Обредника преписаног заједно са Апокалипсом у Зборнику крстјана Радосава. Старост текста потврђује и рефлексија глагољских предложака у замени вокала и полувокала, као и палеографска анализа глагољског алфабета и глагољског записа у Зборнику крстјана Радосава, који одражава глагољску графију источног типа глагољице, чији су последњи остаци у српској књижевности углавном ишчезли до краја XIII вијека.

Радосављев зборник је веома занимљив споменик рукописне орнаментике, која се састоји из једне веће и једне мале заставице, декоративних, тератолошких, зооморфних и фигуралних иницијала, као и портрета човјека.

На почетку текста Апокалипсе (I, 1, л. 1r) налази се заставица која образује два ромба окачена о ивицу заставице и украшена стилизованим флоралним орнаментима. Предложак за ову заставицу је истоветан као онај за заставицу на почетку јеванђеља по Матеју у Млетачком зборнику (л. 9), али је изгледа у нашој Апокалипси битно измењен невештом и примитивном израдом (сл. 45).

У рукопису слиједи око 74 иницијала, од којих су неки изузетно занимљиви. Декоративни иницијали, који су најбројнији, образовани су елементима преузетим из старијих босанских рукописа и то претежно из њихових заставица. Ти декоративни елементи су лепезе,  стилизоване палметице у срцоликом оквиру и руке које спајају дијелове окоснице иницијала.

На крају, поред записа је портрет човјека за кога је претпостављено да представља краља Стефана Томаша Котроманића (л. 58v, сл. 57), али и Радослава крстјанина. Много је вјероватније да је у питању ријетка представа аутора овог рукописа.

Извор: Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997; Мара Харисијадис, Илуминација рукописа босанског порекла у средњем веку, ГЛАС CCCLIV, Одељење историјских наука, књига 6, Београд 1988.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић