Најмлађи међу илуминираним српским црквеним рукописима
из средњовјековне Босне јесте Радосављев зборник настао у XV
вијеку. Његова
матица са које је преписан знатно ја старија, (у средњем вијеку црквене књиге
су преписиване са старијих списа и тако су умножаване и њихов садржај чуван), и
потиче најкасније из прве половине XIII вијека.
Рукопис је био у посједу Матеје Совића, а касније је
прешао у власништво барона Зојса и библиотеке Congregatio de propaganda fide, а одатле у библиотеку Ватикана, гдје се и данас налази
у збирци Mus, Borg. P. E.
Vaticano, illirico 12. Рукопис
је исписао на хартији Радосав Крстијанин Гоисаку крстијанину у дане краља
Томаша и дида Ратка (1443-1461) године. Величина рукописа је 11X14
цм и има 60 листова.
Радосављев зборник је значајан по својој садржини. Он
садржи као главни текст Апокалипсу за коју су имали специјалан интерес босански
крстјани (хришћани), за којом слиједи Оченаш и кратка молитва и на крају је
почетак јеванђеља по Јовану (гл. I, 1-16).
Апокалипса у Зборнику крстјана Радосава (л. 1-56) има
наслов „апокалипси Нов(а)на еванђелиста
и ап(ост)ла“ и испуњава скоро читав садржај зборника. Текст писан небрижно,
са пуно грешака и изостављања ријечи, па и читавих редова, говори да је крстјан
Радосав био припрост човјек вјероватно старац којем су „руци трудни тежеће“ (л. 58v). Текст је писан у једном ступцу, осим л. 41 који је писан у два ступца.
Језик је у великој мјери икавизиран, али има и необичних одступања што спада у
индивидуалне црте писара. Наслови глава су исписани у тексту са почетним
црвеним иницијалима.
На доњој хоризонталној маргини (л. 519) налази се
почетак глагољског алфабета, који је непотпуно исписан и на л. 55 и 55v. Потпуни текст глагољског алфабета налази се уз текст Обредника (л.
57) који испуњава остатак рукописа.
Када је Апокалипса преведена на словенски језик остаје
непознато. Методијево житије је не убраја у преводни фонд Солунске браће, јер
Апокалипса у источној цркви није служила обредним потребама. Најстарији
словенски препис потиче из XII
вијека, а
рукопис рашке редакције из XIV
вијека, мада
неке минијатуре у Мирослављевом јеванђељу, рађене према тексту Апокалипсе,
индиректно свједоче да је Апокалипса у старијој српској, зетско-хумској
књижевности била у оптицају већ при крају XII вијека.
У источном огранку јужнословенске књижевности биле су
у оптицају двије текстуално идентичне редакције Апокалипсе, старија, са
подјелом на 72 главе, и млађа, коментарисана, подељена на 24 слова према
одговарајућим коментарима Андреја Кесаријског. Поријекло босанских преписа Апокалипсе
из источног огранка јужнословенске књижевности потврђује идентичан текст, исте
интерполације и иста подјела на главе, као што је у некоментарисаним
јужнословенским текстовима Апокалипсе, уз разумљива разночтенија која су
карактеристична и за остале библијске књиге босанске провенијенције.
На темељу филолошке и палеографске анализе сачуваних
рукописа већина истраживача сматра да је Апокалипса преписана у средњовјековној
Босни најкасније у првој половини XIII вијека и да стоји у непосредној вези са појавом јеретичких оријентисаних
крстјана. Тај се закључак заснива, с једне стране, на интерполацијама и
маргиналним биљешкама, а са друге, на популарности Апокалипсе код свих
средњовјековних јеретика што потврђује и текст Обредника преписаног заједно са
Апокалипсом у Зборнику крстјана Радосава. Старост текста потврђује и рефлексија
глагољских предложака у замени вокала и полувокала, као и палеографска анализа
глагољског алфабета и глагољског записа у Зборнику крстјана Радосава, који
одражава глагољску графију источног типа глагољице, чији су последњи остаци у
српској књижевности углавном ишчезли до краја XIII вијека.
Радосављев зборник је веома занимљив споменик
рукописне орнаментике, која се састоји из једне веће и једне мале заставице,
декоративних, тератолошких, зооморфних и фигуралних иницијала, као и портрета
човјека.
На почетку текста Апокалипсе (I, 1, л. 1r) налази се заставица која образује два ромба окачена о
ивицу заставице и украшена стилизованим флоралним орнаментима. Предложак за ову
заставицу је истоветан као онај за заставицу на почетку јеванђеља по Матеју у
Млетачком зборнику (л. 9), али је изгледа у нашој Апокалипси битно измењен
невештом и примитивном израдом (сл. 45).
У рукопису слиједи око 74 иницијала, од којих су неки
изузетно занимљиви. Декоративни иницијали, који су најбројнији, образовани су
елементима преузетим из старијих босанских рукописа и то претежно из њихових
заставица. Ти декоративни елементи су лепезе, стилизоване палметице у срцоликом оквиру и
руке које спајају дијелове окоснице иницијала.
На крају, поред записа је портрет човјека за кога је
претпостављено да представља краља Стефана Томаша Котроманића (л. 58v, сл.
57), али и Радослава крстјанина. Много је вјероватније да је у питању ријетка
представа аутора овог рукописа.
Извор: Драгољуб Драгојловић, Историја српске
књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997; Мара Харисијадис,
Илуминација рукописа босанског порекла у средњем веку, ГЛАС CCCLIV, Одељење историјских наука, књига 6, Београд 1988.
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић