Опорука господара земље, по његовој титули прозваној Херцеговином, начињена је у Новоме 1466. године, у предвечерје господарства рудинских (дринских) кнезова Косача облашћу
Стара српска властелинска и владарска породица Косача пореклом је из истоименог села у близини Горажда (према Фочи-Србињу), где су у
У савременој историографији новонасталих држава, на темељима те исте Југославије, у бројним научним радовима, као и у медијским средствима, често се презентују
Први сачувани ћирилски споменици писани српском редакцијом у Босни су из 12. вијека. Простори српског језика у средњовјековној Босни наслиједили су и глагољску
Када је на власт дошао Твртко I Котроманић (1353), ње- гова титулатура најчешће је гласила „бан босански” па се на
Петров запон представља најважнији доказ о владавини овога великаша Хумом. За краља Милана га је набавио један српски родољуб који је, од
Одавно је уочено да ваљано разумевање верске политике великог војводе и херцега Стјепана Вукчића Косаче умногоме почива на увиду у сложену геополитичку
Средњи вијек је био од пресудног значаја у поимању саме перцепције породице, која је несумњиво једна од основних друштвених јединица. Поред тога, средњовјековна
Историја раног средњег века српских племена није довољно позната, поготово време њиховог досељавања на Балкан, формирања државе и покрштавања. Епоха када је
Одмах након смрти краља Остоје за новога краља је изабран његови син Стефан. По свему судећи неких великих неприлика и недоумица
Сви покушаји да се јеретички карактер цркве босанске, таквом су је уосталом сматрале обе правоверне цркве, разреши у оквиру концепције
Битка код Билеће одиграла се 27. августа 1388. године недалеко од истоименог града, између османлијских пљачкашких одреда предвођених Лала Шахином (који је
Стефан Остоја свргнуо је са престола краљицу Јелену Грубу вољом крупне домаће властеле, на првом мјесту војводе Хрвоја Вукчића Хрватинића. Владао је
Јелена је била супруга краља Стефана Дабише Котроманића(1391-1395), а поријеклом из старе великашке породице Николића из Хума, који су били у сродству
Био је насљедник краља Стефана Твртка I Котроманића. Његова титула гласила је "Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба, Босне,
Твртко је био син кнеза Владислава, рођеног брата бана Стефана II Котроманића(1314-1353) и Јелене, ћерке угарског великаша хрватског поријекла Јурја
Највјеродостојнији свједоци о етничкој припадности становништва средњовјековне босанске државе, јесу повеље босанских владара и властеле, настале на подручју средњовјековне босанске државе. Таквих
Највише страних извора о средњовјековним Србима настало је на простору и од људи Источног римског царства, у историографији познатом под називом Византија.
Текст који је пред вама говори о симболу љиљана-крина у манастиру Љубостињи на гробу монахиње Јефимије (световно име Јелена), жене деспота Угљеше
Овај папа је босанским фрањевцима исправом издатом јуна 1372. дозволио да подигну цркве, капеле, ораторије, гробља и друго што је добро за
Сва основна питања, изузев тачног мјеста настанка, везана за ову драгоцјену књигу су у науци рјешена. Моја намјера је да овим чланком,
Средњовјековна држава Котроманића била је богата рудама, нарочито рудом сребра. Технику рударења у српским земљама средњег вијека развили су њемачки рудари Саси.
Након доласка Срба на Балканско полуострво и примања хришћанске вјере, српски народ се нашао на територијама око којих су се
О историји Босне до половине XII века, може да се говори само у неким општим цртама јер је мало тога познато.
Прве ћирилске библијске књиге коришћене на простору средњовјековне Босне (без Хумске земље и јадранског приморја), прихваћене су у Босни крајем XI вијека,
Идентитет средњовјековне босанске државе огледа се и кроз језик и писмо које се користило на њеним просторима. Многи световни и
Повеља бана Стефана II Котроманића из 1326. године, претходника краља Твртка, говори нам о етничкој граници измeђу Босне (Срба) и Хрвата.
Сагласне тврдње католичких полемичара да босански крстјани верују у два од вечности супротстављена божанства, „већег и мањег бога", „истинитог бога" и „безпочетног
Властимир је први раносредњовјековни владар Срба на Балкану о којем имамо нешто више сачуваних података. Византинци су га називали архонтом Срба.
Веза украсних и ликовних представа на надгробним споменицима у средњовековној Босни са богомилским верским схватањима утемељио је у другој половини