Српско гробље из 13. века: „Орнаменти коришћени на њима су узор на коме је настала уметност стећака“ | Племенито

Српско гробље из 13. века: „Орнаменти коришћени на њима су узор на коме је настала уметност стећака“ | Племенито

Српско гробље из 13. века: „Орнаменти коришћени на њима су узор на коме је настала уметност стећака“

13:56:48 26.09.2016

СТОТИНЕ масивних монолита који су постројени као војници око Цркве Светог Јована у селу Дићи под Рудником су највеће очувано српско средњовековно гробље. Велике плоче око обновљене задужбине Влкдрага, великог челника на двору краља Милутина, украшене су необичним и јединственим симболима као што је стилизовано Христово распеће које је истовремено и предхришћанско дрво живота.

Својом монументалношћу српска некропола, тик уз Ибарску магистралу, привукла је пажњу и стручњака Института за археологију са Универзитетског колеџа у Лондону. Енглески археолози и антрополози су већ три пута долазили у село Диће, осам километра удаљено од Љига, у жељи да се прикључе истраживањима, која су после четврт века од открића некрополе и даље на почетку.

Наиме, од 1991. до 1993. трајала су ископавања која су открила темеље задужбинске цркве и поље великих надгробних плоча под којима се сахрањивало од 13. до 15. века. Онда је уследила пауза од готово две деценије, после које је црквена општина из Љига почела да уређује налазиште и обнавља цркву челника Влкдрага. Тек 2014. је и држава обезбедила најзад новац за конзервацију постојећих споменика, а прошле године откривено је још педесетак нових.

- Гробље још није потпуно истражено, откопали смо само 250 гробова, а овде се налази бар 1.000 средњовековних надгробних споменика, који су јединствени на Балкану - каже археолог Жељко Јеж који је открио ово гробље. - Орнаменти коришћени на њима  су узор на коме је настала уметност стећака у 15. и 16. веку. Задужбинска црква великог челника Влкдрага изграђена је на месту које је носило ореол светости још од преисторије. Њен олтар се налази на тумулу из једанестог века пре нове ере.

ОТКРИЋЕ меморијалног храма високог племића и гробља с монументалним споменицима у Дићима указује да граница средњовековне Србије са Угарском није била на Руднику, како се обично сматра.

- Овакве задужбине граде се на својој земљи, баштини, далеко од непријатеља - каже Јеж. - То значи да је гранична линија Србије била на безбедној удаљености, најмање код Колубаре.

Средњовековна некропола се налази крај новијег гробља које је су становници формирали поред и изнад ње после повратка из неке сеобе. На новој некрополи стоје једни крај других споменици од 18. века до данашњих дана. Све до униформних безличних модерних црних гранитних плоча они су задржали део средњовековног духа и орнаментике.

- Локалитет у Дићима је јединствен пример сахрањивања у веома дугом временском периоду, од преисторије до данас - каже археолог Радивоје Арсић из ваљевског Завода за заштиту споменика културе. - Орнаментика на споменицима задржава посебност упркос прекидима због расељавања, што указује да се овде увек враћа исто становништво. Гробље у Дићима је изузетно сведочанство о српском континуитету.

АРХЕОЛОЗИ признају да Дићи ни из далека нису истражени, иако они могу да нам дају одговоре на многа питања, какво је било средњовековно становништво, како су изгледали, који су им обичаји били?

- Питање је где су живели ти људи који су сахрањени испред цркве, јер је оваква концентрација гробова и њихова монументалност указује да је реч о племству или богатом становништву великог насеља - каже Арсић. - Још тражимо тај тајанствени град и двор великог челника.

Парадоксално, упркос значају локалитета у Дићима, на њему је посетилаца веома мало, иако се дословно наслања на Ибарску магистралу чији саобраћај протреса кости средњовековних Срба. Возила не скрећу на макадамски пут ка Влкдраговој цркви и пољу монолита, иако археолози кажу да би свуда у цивилизованом свету овакво место било преплављено посетиоцима, од путника с магистрале, до ђачких екскурзија.

- Једна је ствар огромна вредност наше баштине, а сасвим друга наш однос према њој, који је мизеран - каже Јеж. - На локалитету који има суштински значај за истраживање српске прошлости нема посетилаца јер је веома мала заинтересованост надлежних институција за његово истраживање, публиковање и презентацију. Па ми немамо ни сигнализацију која би путницима на Ибарској магистрали скренула пажњу поред каквог споменика пролазе. Желели смо да ставимо билборд и конкурисали смо пре неколико година код Министарства културе, али нам ни најскромнија сума није одобрена.

 

ПРЕДАЊЕ САЧУВАЛО СРБЕ

СРЕДЊОВЕКОВНА црква и гробље у Дићима били су дубоко под земљом кад је почетком деведестих година прошлог века археолог Жељко Јеж кренуо у потрагу за њима.

- Кад смо почели ископавања, нисмо имали никакав податак о цркви, осим да се наводно налазила на топониму који су стари сељаци звали Манастирине. Кад смо тражили од сељана да нам исеку јасен на том месту, да бисмо могли да копамо, нико није хтео ни за живу главу. Говорили су да је то запис и да несрећа чека оног ко га посече. Тек уз помоћ локалног свештеника успели смо да склонимо дрво и испод њега се указао темељ олтара цркве. Невероватна је снага предања. На основу њега потомци су се враћали из сеоба и настављали да живе и сахрањују се тамо где и њихови преци, остављајући нам споменик о континуитету.

 

ВЛКДРАГОВА ЦРКВА

КТИТОРСКА плоча откривена у остацима храма открила је да га је као гробну цркву подигао монах Никола, који је на двору краља Милутина и Стефана Дечанског био велики челник, што би одговарало савремном звању начелника генералштаба. У цркви је сахрањен са женом Владиславом, у монаштву Аном, и другим члановима своје породице.

Надгробни натпис великог челника Влкдрага:

„У лето шест тисућно и

Осам стотина и тридесет пете

у дане краља Уроша

месеца маја у осми дан и Вазнесење

Господње на Спасовдан представи

се раб Божији монах Никола, а

мирски зван челник

Влкдраг, ктитор овога светог

места. И овај камен постави

раба Божија Ана, мирски звана

госпожда Владислава. Богу пак нашем

слава у векове. Амин.“

Сам храм је рашког архитектонског типа, са живописом који су радили врхунски мајстори с почетка 14. века. Црква је запаљена и срушена 1459, кад пада рудничка тврђава Острвица, а за њом и Смедерево и српска деспотовина. Ипак, сахрањивање крај згаришта цркве је настављено можда све до 17. века. Онда долази до дисконтинуитета због Велике сеобе, а повратак становништва и сахрањивање се наставља у 18. веку.

 

ИЗВОР: Вечерње НОВОСТИ; новинар: Борис Шубашић; оригинални наслов чланка: „Српско гробље из 13. века тресу камиони с Ибарске“, чланак објављен 25. септембра 2016.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић