СРЕДЊОВЈЕКОВНО МРАМОРЈЕ КАО ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР НА ПРИМЈЕРУ СПОМЕНИКА СЕЛА ВОЂЕНИ | Племенито

СРЕДЊОВЈЕКОВНО МРАМОРЈЕ КАО ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР НА ПРИМЈЕРУ СПОМЕНИКА СЕЛА ВОЂЕНИ | Племенито

СРЕДЊОВЈЕКОВНО МРАМОРЈЕ КАО ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР НА ПРИМЈЕРУ СПОМЕНИКА СЕЛА ВОЂЕНИ

Апстракт: На примјеру средњовјековног мраморја (стећака) села Вођени и околине, уз коришћење помоћних историјских наука хералдике, топономастике и ономастике, показаћемо неке од могућности употребе ових надгробника као историјског извора. Подручје љубињских села Вођена и Крушевице у другој половини XV вијека насељавали су власиУгарци. На челу катуна влаха Угарака 1477. године, налазио се катунар Радоња Грубачевић. Називи некропола Крлетин греб и Грубачев камен, говоре о трајнијем смјештају влаха Угарака на овоме подручју. Власи Угарци од 1419. године, признају Сандаља Хранића, као свога сизерена, док су до тада вјероватно били вазали босанског краља, а до 1403. године, могуће и Радича Санковића. О власти Санковића над посматраним подручјем говори нам и крст у Вођенима у чијем централном дијелу препознајемо грб ове породице.

Кључне ријечи: Мраморје/стећци, Вођени, власи Угарци, Крлетин греб, Грубачев камен.

Село Вођени смјештено је дуж  јужног обода љубињског поља (Михић, 197, p. 507), око 2-3 километра  од сједишта општине.

У доступним историјским врелима, село се први пут, помиње у турском попису из 1475-77. године, (Aličić, 1985, p. 116-117). Вођени су тада заједно са Крушевицом пописани као џемат Радоње, сина Грубача у коме је пописано 53 дома ожењених и 5 домова неожењених, са напоменом да зимују у поменутим селима, а да љетују у Зеленгори (ibid, p. 117). И данас се Вођенски катун налази у Котланици на планини Зеленгори (Дедијер, 1991, p. 277) (Михић, 1975, p. 507).

Катунара Радоњу Грубачевића, заједно са још једним пописаним влахом његовог катуна, Вукачом сином Цицерине, срећемо и јула 1461. године, овога пута са изричитом напоменом да се ради о власима Угарцима ...Radogna Grubaceuich et Vocazius Cechernichii de Ugarci dohanerii ad Ledenice comitis Vladissaui (Kurtović, 2009, p. 161).

Да се ради о власима Угарцима сугерише нам и име Радоја сина Угарка, који је пописан у катуну Радоње Грубачевића (Aličić, 1985, p. 116).

Радоја Угарковића званог „Сода“ срећемо и у дубровачкој изворној грађи са напоменом да је са подручја Љубиња. (Динић, 1967, p. 145).

Сада, када смо са приличном сигурношћу утврдили да су на подручју Вођена у другој половини XV вијека живјели власи Угарци, обратићемо пажњу на један локалитет кога мјештани називају Крлетин греб (гроб) (Дедијер, 1903, p. 277) (Михић, 1975, p. 507). У близини кућа, испод цесте на једноме каменом тумулусу налази се некропола са 4 средњовјековна мрамора. На горњој хоризонталној страни једне плоче приказани су правоугаони штит, са мачем испод њега и покрај штита лук са стријелом (Bešlagić, 1965, p. 118-119).

Крлетин греб повише Вођена

Ова хералдичка композиција говори да је ово вјероватно гробно мјесто некога средњовјековног ратника. Према легенди која се може чути у селу, под овом плочом почива извјесни „војвода Крлета“, док преостала три споменика припадају његовој супрузи и дјеци.

Осврнућемо се поново на списак влаха џемата Радоње, сина Грубача, ивидјети да је међу неожењеним власима пописан и Радован син Крљата (Aličić, 1985, p. 117), и највјероватније да је Крлетин греб, гробно мјесто његовог оца. Уколико је ова претпоставка тачна, онда Крлета 1477. године, није више био међу живима, јер га не налазимо пописаног у катуну Радоње Грубачевића.

Уколико занемаримо титулу „војводе“, коју је локално становништво додијелило Крлети желећи ваљда на тај начин да објасни поријекло имена села, видимо и на овоме примјеру да је топономастика кроз локално предање, сачувала успомену на некадашње житеље, давно након што је ишчезла свака успомена на влахе Угарке.

Видјели смо да су Вођени станиште влаха Угарака у другој половини XV вијека, али да ли би се, ова тврдња могла односити на једну генерацију раније?

Можда нам у тражењу одговора на ово питање може помоћи назив још једнога локалитета са средњовјековним мраморјем. Испод села Грабље, у врху љубињског поља недалеко од Вођена, на благо подигнутом терену ситуиране су мање средњовјековне некрополе на три мјеста. Овај локалитет је код оближњих становника познат под именом Грубачев камен, а видљиви су и остаци цркве са источном апсидом (Bešlagić, 1965, p. 117) (Михић, 1975, p.  511) (Ратковић, 2002, p. 39).

Грубачев камен

Иако се нигдје изричито не наводи, на основу патронимичког презимена Грубачевић, вођенско-крушевачки катунар Радоња је вјероватно син Грубача Обрадовића, а унук катунара Угарака Обрада Боројевића.

Катунар Угарака Обрад Боројевић први пут се помиње у изворима крајем јуна 1419. године, у давању обавезе на вјерност војводи Сандаљу Хранићу (Ковачевић-Којић, 1973, p. 229-233). Поред Обрада Боројевића у поменутом уговору помињу се као јемци још једанаест лица, они су извјесно припадници Обрадовог катуна. То су Јурај и Радинко Боројевић, вјероватно ближи сродници Обрада Боројевића, затим Каич Богавчић, Добрашин Богетић, Милош Вукчић, Братуљ Радовчић, Радивој Чикрић, Милић Мусић те Кејчин, Радивој и Влатко Дубравчић (Kurtović, 2008, p. 109).

У документу из априла 1420. године, везано за пљачку једнога вола и једне краве, која се догодила у Драчеву поменута су још три Боројевића влаха Угарка, Радоња, Обривоља и Дапко (Ibid, p. 109). Видимо да се у двије године у катуну Угарака појављује шест Боројевића, али не можемо знати да ли су и у крвном сродству.

Грубач Обрадовић поменут је маја 1421. године, заједно са Обривољом Боројевићем, (Ibid, p. 114) вјероватно својим стрицем. Почетком јуна 1426. године, помињу се као дужници Обрад Боројевић, Радивој Дубравчић, Радина Добрикијевић и Грубач Обрадовић, сви власи Угарци (Ibid, p. 114). Исто друштво, уз Групка Добрикијевића „Цариника“ задужује се и дан послије (Ibid, p. 114). Почетком наредне 1427. године, дужници су измирили дио дуга, а дио обавеза преузели су Обрад Боројевић и Групко Добрикијевић (Ibid, p. 114). Грубач Обрадовић, заједно са другим наведеним власима Угарцима, помиње се као свједок у тужби из јуна 1429. године (Ibid, p. 115).

Како се у XV вијеку име Грубач често среће, не можемо бити сигурни ко је Грубач, чије име носи поменути локалитет. Ипак, видјели смо да се у три генерације влаха Угарака појављују, често и заједно, Обрад Боројевић, Грубач Обрадовић и Радоња Грубачевић. За Радоњу Грубачевића доказали смо и мјесто боравка, што се за Грубача Обрадовића и Обрада Боројевића не може са сигурношћу тврдити. Власи Угарци су трајније били смјештени на подручју Љубомира (Ibid, p. 121), гдје и данас постоји село њихова имена, али ми не можемо поменуте влахе са сигурношћу, везати за ово подручје.

На основу раније поменутог документа о преузимању вазалне заклетве видимо да су Обрад Боројевић и Ненко Крајсалић од јуна 1419. године, људи војводе Сандаља Хранића (Ковачевић-Којић, 1973, p. 229-233). Поставља се питање чију власт су признавали до овога момента?

Према документу из септембра 1403. године,  у коме се каже да су у Дубровник стигле турме Vgarzich et Pillatouich, Vlachorum regis Bossine (Јиречек, 1959, p. 202), може се закључити да су у овоме моменту, власи Угарци људи босанског краља (Ковачевић, 1963, p. 138) (Kurtović, 2008, p. 108). Ипак исти овај извор Јованка Мијушковић тумачи на начин да је ријеч о власима Радича Санковића (1961, p. 48). Како је током 1403. године, Дубровник у рату са босанским краљем Остојом, на чијој страни се бори и војвода Радич Санковић, из перцепције Дубровчана и војводини власи били би власи босанског краља, али како нисмо директно радили са овим извором, на овоме мјесту га нећемо даље анализирати. Ипак власт Санковића над овим подручјем у другој половини XIV и почетком XV вијека је неупитна.

Санковићи су се из области Загорја и Невесиња постепено ширили ка југу, нарочито у вријеме жупана и казнаца Санка Милтеновића (Ibid, p. 22). Када се Санко проширио на ове крајеве није до краја разјашњено, Дубровчани су му исплаћивали могориш за 1363, 1364, 1366 и 1367. годину, што значи да је Санко био господар Попова Поља 60-их година XIV вијека (Ibid, p. 30). Поуздано се зна да је Санко Милтеновић био господар и Дабарског Поља и Трусине, као и барем једнога дијела Конавала (Ibid, p. 32), што са његовим изворним областима чини једну непрекидну цјелину од Загорја до мора (с тим што највјероватније нису имали копнену везу са Конавлима), у коју свакако спада и село о коме говоримо.

Због сукоба са баном Твртком, 1366-1367 (Ibid, p. 26-28). и 1368. године, те преласка на страну Николе Алтомановића, Твртко је са војском опустошио области Санка Милтеновића, а сам Санко се са породицом склонио у Дубровник (Орбини, 2006, p. 150). Када се Санко измирио са баном не знамо поуздано, Орбини наводи да му је Твртко додијелио мало земље око Невесиња, док је остатак Хума подијелио босанској и хумској властели (Ibid, p. 150).

Када је тачно Санко погинуо не може се тачно утврдити, зна се поуздано да је био у животу јула 1370, а као покојни, помиње се 17.7.1372. године (Мијушковић, 1961, p. 29-30). 

Према Орбинију Санко је убијен у неком кланцу у Требињу од стране тамошњих брђана, због свог неопрезног наступања и слабе бриге за властити живот (2006, p. 151).

Марко Вего је у некрополи Санковића у селу Бискупу код Коњица међу 16 споменика на основу археолошких ископавања, покушао да идентификује гробна мјеста појединих чланова куће Санковића (Vego, 1955, p. 157-166) (Idem, 1957, p. 127-141). Ови његови налази, осим у случају гробног мјеста госпе Гоиславе, што је видљиво из епитафа, не могу се сматрати релевантним.

Као доказ боравка и власти Санковића над овом територијом и данас свједочи један оборен крст у Вођенима.

Трагом информације, да се са десне стране потока испод Вођена налазе стара гробља (Дедијер, 1991, p. 277) (Михић, 1975, p. 507), пронашли смо један оборен крст са зиданом гробницом. Оно што нас овдје интересује је симбол у централном дијелу крста у коме, препознајемо грб средњовјековне властеоске породице Санковића.

Оборени крст испод Вођена

Овај симбол, у науци познат као котва, скоро у потпуности одговара грбу на печатима Санка Милтеновића, Бељака и Радича Санковића (Ивић, 1910, p. T5) (Ацовић, 2008, p. 198) (Спасић, Палавестра &Мрђеновић, 1991, p. 180) (Anđelić, 1970, p. 63-65). Ријеч је о грбу који је један од најмистериознијих у српској хералдици и постоје разне интерпретације о томе шта симболизује (Спасић, et al. 1991, p. 180). Ми се овдје нећемо бавити његовим значењем, већ нам је намјера да укажемо на његову истовјетност или барем велику сличност са симболом на крсту у Вођенима, те да ту чињеницу покушамо смјестити у историјски контекст.

Грб Санковића, који се у литератури углавном назива котвом, први се пут појављује на једноме писму Санка Милтеновића Дубровнику нешто прије 1369. године. Како је печат отпао (или је украден), али се виде његове контуре пречника 1,5 cm, поред овога отиска печата нацртан је симбол  идентичан каснијим печатима Бељака и Радича Санковића   (Anđelić, 1970, p.  63).

Једини печат Бељака Санковића сачуван је на повељи од 15.4.1391. године, (Ibid, p. 63), чији отисак доноси Алекса Ивић (1910: T 5; бр. 29). Овдје је грб представљен на штиту изнад кога се види коноп за вјешање штита. Ова композиција у виду непотпуног грба  (хералдички знак на штиту), вјероватно представља лични грб жупана Бељака, јер га Радич никада није усвојио у оваквој форми (Anđelić, 1970, p. 63).

Печат жупана Бељака Санковића на повељи од 15.04.1391.године (Ивић 1910: Т 5; бр. 29)

Позната су два печата Радича Санковића. Први, са титулом кнеза на већ поменутој повељи коју је 15.4.1391. године, издао заједно са братом Бељаком и на још једној повељи Дубровнику коју је издао сам 15. маја исте године (Anđelić, 1970, p. 64). Други печат са титулом војводе сачуван је на Радичевој повељи Дубровнику од 25.августа 1399. године (Ibid, p. 64).

Печат кнеза Радича Санковића  на повељи од 15.04.1391.године (Ивић 1910: Т5; бр.28)                               

Печат војводе Радича Санковића на повељи од 25. 08. 1399. године (Ивић 1910: Т5; бр. 33)

Као што видимо ријеч је о идентичном, или бар готово идентичном симболу какав је представљен и на крсту у Вођенима.

Да ли је и због чега, неки припадник породице Санковића сахрањен у Вођенима, а не у њиховом породичном гробљу у Бискупу код Коњица, ми не можемо знати. Претпостављамо, да су по сриједи, нереди или ратни сукоби који би транспорт покојника до Коњица учинили несигурним. Као могућност ваља истаћи и да неко од вазала на свој споменик стави грб сизерена.

Оно што се намеће као сигурно је да старост овога споменика не може бити већа од периода успостављања власти Санковића над овим подручјем, односно 60-их година XIV вијека, а као крајњу годину настанка, понудили бисмо 1403. када Санковићи дефинитивно губе власт над овим подручјем.

 

АУТОР: Бојан Турањанин

 

ЛИТЕРАТУРА:

Aličić, A. (1985). Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina. Sarajevo: Orijentalni institut.

Anđelić, P. (1970). Srednjovjekovni pečati iz Bosne i Hercegovine. Sarajevo: ANU BiH, Odjeljenje društvenih nauka, Djela, knjiga 23.

Ацовић, Д. (2008). Хералдика и Срби. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Bešlagić, Š. (1965). Ljubinje srednjovjekovni nadgrobni spomenici. Naše starine X, 113-163.

Vego, M. (1955). Nadgrobni spomenici porodice Sankovića u selu Biskupu kod Konjica. Glasnik Zemaljskog Muzeja BiH sveska X, 157-167.

Vego, M. (1957). Nadgrobni spomenici porodice Sankovića u selu Biskupu kod Konjica-nastavak. Glasnik Zemaljskog Muzeja BiH sveska XII, 128-151.

Дедијер, Ј. (1991). Херцеговина антропогеографске студије. Сарајево: Веселин Маслеша.

Динић, М. (1967). Из дубровачког архива, књига III. Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Треће одјељење књига XVII. Београд: САНУ.

Ивић, А. (1910). Стари српски печати и грбови. Нови Сад: Матица Српска.

Јиречек, К. (1959). Власи и Маровласи у дубровачким споменицима. Зборник Константина Јиречека I (191-204). Београд, САНУ.

Kovačević, D. (1963). Srednjovjekovni katun po dubrovačkim izvorima. Simpozijum o srednjovjekovnom katunu (121-140). Sarajevo, Naučno društvo Bosne i Hercegovine, Posebna izdanja 2, Odjeljenje istorijsko-filoloških nauka I.

Ковачевић-Којић, Д. (1973). Обавезе на вјерност двојице катунара војводи Сандаљу Хранићу. Годишњак друштва историчара Босне и Херцеговине 19 (1970-1971), 229-233.

Куртовић, Е. (2008). Дубравчићи, власи Угарци са подручја Љубомира. Историјски часопис LVII, 107-122.

Kurtović E. (2009). Vlasi Nenkovići. Godišnjak ANU BiH XXXVIII, Centar za balkanološka ispitivanja 36, 153-164.

Мијушковић, Ј. (1961). Хумска властеоска породица Санковићи. Историјски часопис орган историјског института САНУ књига XI 1960, 17-54.

Михић, Љ. (1975). Љубиње са околином. Шабац: ГИП Драган Срнић.

Орбин, М. ( 2006). Краљевство Словена. Београд: Sezam book.

Ratković, A. (2002). Ljubinje srednjovjekovne nekropole i crkvišta, Ljubinje: Opština Ljubinje.

Спасић, Д., Палавестра, А. Мрђеновић, Д. (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле. Београд:  „6 Октобар“ Панчево.

 

Summary: On example of the medieval  tombstones in the village Vodjeni and its immediate surroundings, we saw some of the possible use of these monuments as a historical source. In the case of Krleta's tomb the name of the site helped us to prove the presence of vlachs Ugaracs in this area in the second half of the fifteenth century. On the other hand, for the site of Grubac's stone we were unable to give a historical contextualization, even though we offered one possible solution. The existence of the symbol of anchor on cross down the Vodjeni, we made connection with the governing of Sankovic over this area. Accordingly we tried to use the results of heraldry, as auxiliary historical science, to try to situate the emergence of this monument in the period of the second half of XIV or early XV century, without a deeper analysis of the family member Sankovic that rests beneath the cross.

Finally, we can say that the medieval tombstones represents unavoidable historical source, which in comparison with written sources and current historical results and other auxiliary historical sciences, sheds further light on medieval history of Hum.

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg