ПОВЕЉА ВОЈВОДЕ ИВАНИША Р. ПАВЛОВИЋА ДУБРОВЧАНИМА | Племенито

ПОВЕЉА ВОЈВОДЕ ИВАНИША Р. ПАВЛОВИЋА ДУБРОВЧАНИМА | Племенито

ПОВЕЉА ВОЈВОДЕ ИВАНИША Р. ПАВЛОВИЋА ДУБРОВЧАНИМА


Напомена

Повеља је настала 29. септембра 1442. године, на планини Бујаку према Бродару. Овом повељом Иваниш Павловић као што је био обичај, након што је насљедио земље Павловића, потврђује са још малољетном браћом, кнезом Петром и кнезом Николом, Дубровчанима све повеље, уговоре и повластице, које су имали са његовим претходницима. Оригинална повеља чува се у Државном архиву у Дубровнику. Ранија издања повеље: Павле Карано-Твртковић, Србски споменици, 1840; Франц Миклошич, Monumenta Serbica, 1858; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I-2, 1934;

Литература: Раде Поповић, Грађа о прошлости Босне 4, Бања Лука, 2011.

Превод

У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Милошћу Божјом ми, господин војвода Иваниш, син многог помена достојнога, славнога и великога војводе господина Радослава, унук и наследник помена достојнога, славнога господина кнеза Павла Раденовића, а синовац помена достојнога славнога господина војводе Петра – па зато и ја, господин војвода Иваниш дајем на знање свакоме човеку, великоме и маломе,пред кога се донесе ово наше записаније отворено, било пред светим господином краљем угарским, било пред царем турским, било да је пред краља босанскога или другога Бошњанина, било пред господина српскога или латинскога или човека друге врсте. Ја, будући у великој слави у господству и у целокупној држави мојих родитеља, милошћу Божјом наследник кнеза Павла, војводе Петра и господина родитеља ми војводе Радосава, и не удаљен од њиховог пута, већ као син и синовац и унук више речених, и прави и истински наследник од њихове крви, заповешћу Божјом примивши државу и русаг у руке господства ми, и седећи у господству родитеља мојих више речених, узимајући и делећи и дајући и записујући властели и слугама нашим као господин русашки и војвода русага, наследник мојих родитеља и прародитеља више речених, од којих примам почасти и славу и дарове и велике части. Тада дође у славни двор господства ми у Борчу племенити муж славнога и од Бога вољенога града Дубровника, достојни властелин и поклисар Мароје Живана Гучетића, са достојним даровима и почастима од поменутог града Дубровника, кнеза и властеле и све Општине дубровачке. И тај речени поклисар затражи од нас и веома понизно замоли за све законе и повластице реченога града Дубровника које су имали у повељама и у записима с нашим родитељима и прародитељима, са славним господином кнезом Павлом, нашим дедом, господином војводом Петром, стрицем ми, и са оцем, родитељем нашим, господином војводом Радосавом и са нама, да бисмо и ми, по обичају речене господе, наших родитеља, њима потврдили и чврсто установили слободштине и законе и повеље и писанија наших претходника, славнога кнеза Павла, господина војводе Петра и родитеља ми господина војводе Радосава, и наше. И господство ми, чувши и разумевши њихове подобне разумне и прикладне и праве молбе, посаветовавши се и договоривши се у потпуности са сродницима и са изабраном властелом господства ми, створи милост господство ми, да је знано целоме свету, како горе реченоме граду Дубровнику, кнезу, властели и Општини дубровачкој по овим нашим листинама и повељама, за њихову срдачност, потврдисмо им и установисмо све и свакојаке повеље и записанија речене господе мојих родитеља, славнога господина кнеза Павла, славнога господина војводе Петра, славнога господина војводе Радосава и наше, потврдих и установих жупу Конавли и град Соко, Виталину, Цавтат и Обод и све што се Конавлима пристоји, у веке векова њима и њиховим потомцима у баштину и племенито, као што је и раније њихово било, како се наводи у записима које кнез и властела исва Општина дубровачка имају од наших родитеља и од мене, господина војводе Иваниша, и моје браће кнеза Петра и кнеза Николе. И све то више речено, записано и обећано ја, господин војвода Иваниш, милошћу Божјом и са изабраном властелом господства ми и братства нашега и слугу које именујемо ниже, присегосмо и заклесмо се, најпре кнез Остоја Боровинић, кнез Радосав Вукомирић, кнез Тврдисав Боровинић, кнез Жарко Диничић, кнез Радоје Радосава Владимирића, војвода Вукашин Збисалић, кнез Санко Гаочић, кнез Павкун Земљић, кнез Вучихна Радосава Вукмирића, кнез Павао Латичић, кнез Ружијер Дивчић, кнез Радич Степана Чипчића. Присегосмо и заклесмо се на светом јеванђељу Божјем и на часном и животворном Крсту Господњем речениме кнезу и властели и Општини владајућег града Дубровника и њиховим потоњима у Господа Бога сведржитеља и у пречисту Његову Богородицу, и у четворицу јеванђелиста и у дванаест светих врховних апостола и 318 светих отаца у Никеји, и седамдесет изабраних Божјих и у све свете који су од века Богу угодили, да ово наше више писано и обећано и речено кнезу, властели и целој Општини владајућег града Дубровника и њиховом потомству како горе пише, у веке векова – да се не може умањити нити оповргнути ни због какве ствари на земљи, ни због воље једног човека, ни због страха, ни због новца, нити ће се о томе водити спорови. Ако ли бисмо ми, војвода Иваниш и моја браћа кнез Петар и кнез Никола и наше потомство и наши потоњи, ово горе речено и писано и обећано прекршили поменутоме кнезу и властели и читавој Општини и властели дубровачкој, или којим лукавством или лакомошћу нечијом вољом умањили, или из страха, или хтењем било кога човека који би могао бити на земљи, тада да смо ми, војвода Иваниш и моја браћа кнез Петар и кнез Никола и наше потомство и наши потоњи, проклети Богом живим, Оцем и Сином и Светим Духом и од свих светих који су Богу угодили од века, и сви горе имановани да смо саучесници Јуди Искариотском који је продао Сина Божјег Исуса на распеће, и онима који су гласно викали „разапни, разапни“, и онима који му трнов венац стављаху, и да смо се на самрти одрекли Бога и анђела у часу смртном, а на дан судњи – и вере у коју верујемо, и да смо на гласу као порочни у поштењу и правичности и у законима нашим и будућим до века међу нашим добрим и поштованим савезницима, и да смо увек грешни и потиснути и прогнани. И још се ја, војвода Иваниш, заклех и обећах кнезу и властели дубровачкој за моју браћу, за кнеза Петра и кнеза Николу, да ће се, када буду напунили четрнаест година, присећи као и ми, кнезу и властели дубровачкој и да ће поштовати све што је садржано у овом запису.И ово се писа и сврши у години рођења Христова 1442. године, месеца септембра, двадесет и девети дан, у суботу, на дан Светога Михаила, на планини Бујаку према нашем граду Бродару. А запечатисмо га нашим законитим висућим печатом. А засписа дијак Иван, по заповеди господина ми војводе Иваниша и његове браће, кнеза Петра и кнеза Николе. И од ове горе поменуте властеле који су уписани, заклетву није положио кнез Вучихна Радосава Вукомирића, уместо њега закле се кнез Радоје Цапић, а такође уместо кнеза Радосава Владимирића закле се брат његов кнез Јурај.