ГРАД СОКО У МЕЂУРЈЕЧЈУ ПИВЕ И ТАРЕ | Племенито

ГРАД СОКО У МЕЂУРЈЕЧЈУ ПИВЕ И ТАРЕ | Племенито

ГРАД СОКО У МЕЂУРЈЕЧЈУ ПИВЕ И ТАРЕ


слике

ГРАД СОКО У МЕЂУРЈЕЧЈУ ПИВЕ И ТАРЕ
ГРАД СОКО У МЕЂУРЈЕЧЈУ ПИВЕ И ТАРЕ
ГРАД СОКО У МЕЂУРЈЕЧЈУ ПИВЕ И ТАРЕ

Средњовјековни град Соко саграђен је најкасније у 14. вијеку изнад Шћепан- Поља на кречњачком вису између Таре и Пиве који се завршава Великом и Малом Градином. На највишем узвишењу налазе се остаци старог града Сокола, којег је Љубо Михић описао овако:

„Са јужне стране, гребен је по природи терена неприступачан, док је са сјеверне и источне стране био опасан високим каменим зидом, па му је средњовјековни стратегијски положај био веома повољан. Данас се виде остаци огромних зидина, волтова и подземних улаза, а скоро на самом врху налазе се двије велике камене столице, усјечене у живим стијенама. Једна од њих била је позната и видљива од раније, а друга је недавно откривена. Град су штитиле стрме камене литице и камени зид велике дебљине.“

Градина и град Соко на њој смјештени су у природно живописној околини у којој су ситуирани: ливаде зване Дворишта, чесма Водица и „сјеверно под њом чесма Сасина између Сокола и херцегове цркве у Заграђу“.

Константин Јиречек каже за Сандаља Хранића да је љети „живио у својим дворцима на Дрини, у Самобору код трговачког мјеста Горажда, у Козману између Фоче и ушћа Сутјеске, и у свом главном граду Соколу на саставцима Пиве и Таре“.

За град Соко изнад Шћепан-Поља Обрен Благојевић пише да је био“његово љетно боравиште“ и да је „под Соколом на Стипану Полју“ издао двије повеље Дубровчанима.

Прва повеља је издата 24.јуна 1419.године.

Пријевод повеље гласи:“На Стипану Полју под Соколом и за веће вјерованје, ми господин војвода Сандалј и кнез Вукац и кнез Вук,овај наш запис печатисмо нашим висећим печатом, и потврдисмо написано у лјето рођенја Христова хилјаду четири стотине деветнаесто лјето,мјесеца јуна двадесет и четвртог дана уписа Прибисав Похвалич.“

Повељом војвода Сандаљ и браћа му Вукац и Вук уступају Дубровчанима своју половину Конавала.

На повељи су се заклели „властела нашега племена“: кнез Радивој Стрипковић, кнез Радосав Стрипковић, кнез Радич Стрипковић, кнез Обрад Хлапомирић, кнез Влатко Обрадовић, кнез Иваниш Остојић и кнез Иван Вуковић.

Другу повељу Сандаљ с браћом кнезовима Вукцем и Вуком издао је Дубровчанима 30.маја 1420.године “на Соколу“ којом им уступа пола жупе Конаваоске с градом Соколом. На повељи су се заклели исти племениташи као и на првој из 1419.године, када су потписали прву повељу.

Како је пивски град Соко био на територији и у власти породице Вуковић из Хоџића у Рудинама могло би се претпоставити да га је градио војвода Храна Вуковић,стриц Сандаљев и син Вука Хране, мада Обрен Благојевић мисли да га је градио сам “Сандаљ“.

У дубровачким архивским изворима (Diversa cancellariae) пише да су у граду Соко ишли мајстори Новак Прибинић(1424) и Радиша Богетић(1426)-каменари, да граде цистерне и изводе друге радове у Соколу.

Град Соко на саставцима ријека Пиве и Таре у склопу динарских планина и на једном од најважнијих стратегијских положаја првобитних српских земаља био је у средњем вијеку најважније престолно мјесто породице Вуковић-Хранић. На планинском вису налазе се развалине града кога околни народ зове „Шћепан-град“.Оно што је био Звечан у средњовјековној српској држави, то је био Соко у Хумској земљи. Испод Сокола ситуирана је равница „Шћепан-Поље“ које се и данас тако зове.

У граду Соколу пребивао је косовски војвода Влатко Вуковић, брат Хране Вуковића, дјед Стефана Вукчића Косаче. Неки истраживачи тврде да је као заповједник Сокола неко вријеме био херцегов отац Вукац, брат Војводе Сандаља. Ту се, кажу они, “родио херцег коме су, као да су га предодредили за владара, дали владарско име Стефан (од“stefanos“на грчком, што значи вијенац и круна)

На двору моћног војводе Сандаља Хранића, у Соко-граду, живјело се раскошно и богато, као што се живјело и на дворовима других властодржаца тога доба. Посебан печат том господству и достојанству давала је друга жена Сандаља Хранића, Јелена Балшић.

У тестаменту, који се чува у Дубровачком архиву, наведена је збирка заоставштине Сандаља Хранића и Јелене Балшић-Хранић. У њиховој заоставштини су многе драгоцјености које најбоље говоре о њиховом префињеном укусу, склоности ка умјетности и посебно, привржености својој вјери православној. Међу бројним умјетничким драгуљима, налази се и златна икона Пресвете Богородице, украшена драгим камењем, бисерима и племенитим мраморјем. Претпоставља се да је тај поклон Сандаљ добио од краља Арагоније са којим је одржавао врло блиске, пријатељске односе.

Под утицајем своје жене, која је вољела књиге и писала пјесме, Сандаљ је за њу набавио најљепши накит, а у Соко-граду своје чувене пехаре од злата радио је један од највећих мајстора златара тога доба Рамбот Вахтер из Брижа.

Да је прича о томе како је Сандаљ Хранић био патарен или богумил настала из политичких разлога,поред већ поменутих православних обиљежја, документује и податак из истог архива, датиран 1434. године. Те године Сандаљ је намјеравао да у граду Светог Влаха, у  Дубровнику, подигне православну цркву и дом за старе и онемоћале па се захтјевом обратио дубровачким властима. Међутим, и поред великог залагања Јелениног сестрића Ђурђа Бранковића, који је са Дубровчанима, уосталом као и  Сандаљ Хранић, имао пријатељске односе, тај захтјев је одбијен, уз образложење да је за градњу православне цркве потребна дозвола папе.

 

У документима су остали бројни докази поштовања и уважавања моћних властодржаца према Јелени Балшић, њеном супругу Сандаљу Хранићу и брату Стефану Лазаревићу, који су плијенили и појавом и господством.

Сандаљ је умро у Кључу 15. марта 1435. године, а његов синовац херцег Стефан у Новом (Херцег-Новом) 22. маја 1466. године, и изгледа, тајно сахрањен, под веома тешким околностима. Према неким тумачењима Влатко га је из Новог пребацио на коњу у Соко са повјерљивим му слугама и дворјанима.

 

Извори: Новак Мандић Студо-Оснивачи Херцеговине Гацко,2007; Радисав Машић-Знамења Старе Херцеговине Београд,2009.

ПРИРЕДИО: Угљеша Скоко

слика дана:

носилац пројекта:

пројект порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Кључне ријечи:

Град Градина