ДОМАЋИ ИЗВОРИ КОЈИ ГОВОРЕ О ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ СТАНОВНИШТВА СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ | Племенито

ДОМАЋИ ИЗВОРИ КОЈИ ГОВОРЕ О ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ СТАНОВНИШТВА СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ | Племенито

ДОМАЋИ ИЗВОРИ КОЈИ ГОВОРЕ О ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ СТАНОВНИШТВА СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ



Највјеродостојнији свједоци о етничкој припадности становништва средњовјековне босанске државе, јесу повеље босанских владара и властеле, настале на подручју средњовјековне босанске државе. Таквих извора је мало сачувано па представљају непроцјењиву драгоцјеност за историчаре.

Приликом анализе домаћих извора, требамо пазити у које вријеме и на којој територији су настали. Знамо да се босанска држава постепено ширила из свога језгра које је обухватало територију између Сарајева и Зенице, прикључујући себи сусједне географско-управне територије. Прије него ће ући у границе државе Котроманића, на тим територијама настајали су извори који су говорили о етничком идентитету становништву тих подручја. Са друге стране, имамо и изворе који су настајали на тим територијама, у вријеме када су  оне биле инкорпориране у босанску државу. На све ово треба да обратимо пажњу, како би боље анализирали и разумјели домаће изворе.

Најстарији домаћи извор који говори о етничком идентитету босанског становништва, и то још док се босанска држава није проширила на Хум и Јужни Далмацију, а на запад се није простирала даље од  изворишта ријеке Сане, јесу повеље бана Матије Нинослава (1232-1250).[1] Наиме у три банове повеље, писане 1234-1240[2], 1240[3] и 1249,[4] као његови поданици спомињу се Срби. Ове су повеље уговори између босанског бана и Дубровника, а тичу се слободе трговања дубровачких трговаца по босанској држави. Дијелови текста банових повеља по којима видимо да Нинослав своје поданике сматра Србима у преводу на савремени српски језик гласе овако: Ако тужи Србин Влаха да се парничи пред кнезом; ако тужи Влах Србина да се парничи пред баном.[5]


Из овога се види да бан одговара за своје поданике Србе, и да ако неко од њих скриви нешто дубровачком трговцу, мора и да одговара пред баном. Дубровчане назива Власима, што је назив којим су у то доба називани романски становници у словенској близини. Исто тако Дубровчани су у својим латинским повељама име Србин преводили као Sclavus.

Прије ових повеља бана Нинослава, Стефан Немањић у вријеме док је још био велики жупан, у једној својој повељи упућеној Дубровчанима њих назива Власима а своје поданике Србима: са не емле Срблин Влаха без суда, а у дубровачкој латинској повељи тај дио гласи Ut Sclavus non apprehendat Raguseum sine iudicio (Влах=Raguseus).[6]

Треба имати на уму да је Хум тада био под Немањићима, па је тако ова повеље Стефана Немањића и извор за етнички идентитет Хумљана у првој половини XIII вијека. У вријеме Немањића поред назива Хумљани за народ, чији корјен није етнички него регионални, у Хуму у то доба живе Срби и Власи. Ти Власи су могли бити сточари или трговци романског или неког другог етничког поријекла, као и србизовани старосједиоци или Срби који су се професионално бавили сточарством.

Слични односи између Дубровника и Срба били су и за вријеме цара Душана, па тако у једној својој хрисовуљи Дубровчанима цар Душан пише: И кад тужи Латин Србина да да Латин Србину половину свједока Латина а половину Срба, такође и Србин кад тужи Латина да му даје сведоке половину Срба а половину Латина[7]

Ово показује један континуитет у дипломатским односима српских држава средњег вијека са Дубровником, јер како видимо почев од Стефана Првовјенчаног, преко бана Нинослава, до цара Душана а и послије њега, постојао је сличан дипломатски образац. Занимљиво је да бан Нинослав у својим повељама, владаре из куће Немањића назива рашким краљевима, што се може објаснити  тиме да своје поданике назива Србима.[8] Треба имати и на уму да се Нинослав обраћа римокатоличком Дубровнику, а у латинским изворима римокатоличких земаља преовлађује тај назив за српску државу.[9] Тако у једној латинској повељи насталој у Котору јануара 1186. године, Стефан Немања се назива iupani Rasse.[10]

Да је географски назив за Србе  источно од Дрине био у употреби у домаћим изворима чак и за вријеме развијене српске државе под Немњићима, свједочи и Душан док је још био краљ у својој хрисовуљи Хрусијском пиргу из 1345. године. У хрисовуљи се спомињу: И сви свети Рашани...“,[11] што се наравно односи на српске светитеље из династије Немањића. Такође, цар Душан је убрзо након што је крунисан за цара (1346) ковао новац са латинским натписом REX RASIE-IMPERATOR ROMANIAE.[12] Без обзира на то, у развијеном средњем вијеку у нашим земљама Срби се у владарским титулама домаћих повеља наводе под својим правим именом.

Нинослав је отишао  један корак даље па је узео владарско име Стефан, које је било уобичајено у династији Немањића.[13] Ако знамо да су каснији босански владари ширили своју територију на рачун Немањића, и да је на крају Твртко преузео ксифтар царски родитеља својих, господе србске краљева и цара, можемо закључити да је и у то вријеме било династичког ривалства између двије, како смо видјели, српске династије.

Повеља бана Стјепана II Котроманића из 1326. године, претходника краља Твртка, говори нам о етничкој граници измeђу Босне и Хрвата. У тој повељи којом кнезу Вукославу Хрватинићу даје жупе Бањицу и Врбању, дословно каже: И за то дадосмо кнезу Вукославу оне жупе за његову вјеру, а оне жупе беху неверне и стадоше против нас, а на страну Хрвата.[14]

Споменута област налази се између Кључа и Котора (данашњи Котор Варош) чији су центри та два града били. Видимо да су ове области биле на страни Хрвата, који су западно од Босне, а то потврђују поред домаћих извора и страни извори које ћемо посебно обрадити. Не можемо тврдити да Хрвата као мањих досељених група није било у Босни, али свакако да су којим случајем чинили знатнији број били би споменути у некој од домаћих повеља као становници матичних области Босне.

Могуће је, да је знатнијег броја Хрвата било у поменуте двије жупе, јер како видимо оне су биле стале на страну Хрвата, али не можемо се сложити да су они били једини становници ових области. Сам властеоски род Хрватинићи судећи по презимену су можда поријеклом Хрвати, али треба имати на уму да је име Хрватин коришћенo у средњем вијеку код нас и као лично име а не само етничко. [15] Исто тако, у средњем вијеку имамо коришћење етничког имена Србин као личног имена.[16]У босанкој држави, Хрвати се спомињу тек у повељи краља Твртка и то када он осваја неке хрватске територије, што значи да их до тад није било у већем броју у босанској држави.

Сами босански владари, попут Нинослава или Стјепана II, називају Немањиће у својим повељама рашким краљевима а никада српским, док бан Стјепан II у повељи из 1326. јасно каже да су поменуте жупе прешле на страну Хрвата. Овим је јасно истакнута етничка разлика између Бошњана и Хрвата, док између Бошњана и Рашана нема етничке разлике, па тако нема ни употребе српског етничког имена за Немањиће него се користи регионални назив. Исто тако, у већ цитираној хрисовуљи цар Душан каже да дубровачки трговци могу ићи кроз земљу царства ми слободно само оружје да не носе, ни у Бугаре, ни у Басарабину земљу, ни на Угре, ни у Босну, ни у Грке.[17]  Док се Бугари, Угри и Грци наводе под својим етничким именима, Босна се наводи по свом географско-државном називу. Да се којим случајем становници Босне етнички разликују од Душанових Срба, цар би их навео под њиховим етничким именом као што наводи Бугаре, Угре и Грке.

Повеља упућена Хрватинићу писана је народним штокавским језиком и ћирилицом, а знамо да у средњем вијеку штокавицом говоре само Срби, док Хрвати користе чакавицу и угласту глагољицу, а за то имамо примјера чак и у икавским римокатоличким областима о чему ће бити ријечи касније. Да је Хрвоје своје ћириличне повеље писао српским језиком директно нам говори канцеларијски запис о регистрацији Хрвојеве повеље којом након своје смрти оставља својој жени Јелени кућу у Дубровнику и још неке ствари. Канцеларијски запис настао је по примању повеље у Вијећу умољених којем је свједочило 29 вијећника. У запису се каже да је херцегова даровница написана на litera sclava.[18] У Дубровачким латинским документима српски језик се преводи као sclava или sclavonico. Писар српских повеља у Дубровнику преводи се на латински као cancellarius sclav(ic)us, sclavonicus.[19]

Годину дана раније од споменуте повеље бана Стјепана II, у Истри је настао документ Истарски развод на чакавском језику и глагољици и у њему имамо први сачувани помен језика хрвацкога.[20]  Ћирилицом, такође, тада на овим просторима пишу само Срби без обзира на конфесију, и што је још важније ово је прва сачувана  повеља „на основу које може да се прати развој босанске владарске интитулације, под утицајем српске канцеларије“.[21]

Крунисање Твртка за краља и његова краљевска титула говоре нам много о народном идентитету његове државе. Као унук краља Драгутина, након нестанка династије Немањића, Твртко је дошао на српски престо. Послије територијалног ширења, Твртко је држао један дио првобитних Немањиних земаља, манастир Милешево са гробом српског просветитеља св. Саве, и био је по мајчиној линији унук краља Драгутина Немањића. Све ово му је дало легитимитет да наслиједи српски престо и крунише се за краља 1377. године.[22] Твртко се крунисао „сугобим вијенцем“ што значи двоструким вијенцем односно круном, српском и босанском.[23] Својим крунисањем, он је улазио, с пуним сјајем, у традиције Немањића, крунисао се као они, узео владарско име Стефан и заузео према православној цркви став какав је био традиционалан у кући Немањића.[24] По тој традицији, која је налагала да се српски краљеви крунишу на дан неког значајног хришћанског празника, и Твртко се  крунисао на Митровдан.[25]

Након крунисања Твртко се у својој титули назива краљ Србљем, Босне , Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим.[26] Стављао је дакле своју нову титулу на прво мјесто, за разлику од нпр. Душана, који у својој царској титули на првом мјесту оставља Србље јер  је осјетио потребу да ту страну, узурпирану титулу донекле  србизира, проглашавајући се у првом реду за цара Србљем.[27]


Повеља краља Твртка I кнезу и војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу

Краљу Твртку се 1390. године  покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник, и острва Брач, Хвар и Корчул. Након што је завладао већим дијелом Далмације и Хрватске, у својој титули од 1390-1391 наводи и Далмацију и Хрватску.[28]

Између Босанаца и Рашана није постојала она етничка разлика, која је дјелила Србе од Грка, те с тога Твртко није имао разлога да потискује у позадину нову титулу и да истиче Босну на првом мјесту.[29] Другачије речено, владару Срба или „српске земље“ од давнина припада легитимно право да носи краљевско достојанство и краљевску круну.[30]

Од Твртка па до последњих босанских краљева, Срби ће, углавном, заузимати прво и најзначајније мјесто у краљевској титули Котроманића. У латинској верзији титула ће гласити dei gracia Rascie, Bossne, Maritimeque etc. Rex.[31]

Док је Требиње било у саставу државе цара Душана, приликом укидања царине у Требињу коју је узимао Душанов цариник Дабижив, цар каже: нека Дабижив не узима од Дубровчана нити царине, нити којега другог дохотка, ни од трговца дубровачког Влаха, а ни од Србљина.[32] Требиње, као и цијели простор данашње Херцеговине дуго је био у саставу српске средњовјековне државе, како под владарима прије прије Немањића, тако и за вријеме Немањића, све док није прешао у руке Котроманића, који су насљедили Немањиће, након распада Душановог царства. Зато не треба чудити што су Срби у Хуму били већина, и уз Влахе скоро једино становништво средњовјековног Хума. Са подручја Хума (Херцеговине) имамо и највише домаћих извора који говоре о етничком идентитету становништва у средњем вијеку. Од члана угледне хумске властелинске породице Николића, која је била у сродству са Немањићима и Котроманићима,[33] Гргура Николића, имамо скоро идентичан податак као приликом укидања царине у Требињу. Разлика је у томе што је овај пут ријеч о укидању царине пред Стоном. Гргур Николић 6. јула 1418, издаје повељу којом укида царину пред Стоном на Заблатку сваком тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона.[34]

Занимљиво је да у овим повељама нема помена Бошњана, иако се Бошњани или „добри Бошњани“ помињу као свједоци у неким владарским повељама Котроманића. Није се могло десити да у босанској држави, чији је центар у Босни а снага у властели тих централних дјелова босанске државе, у повељама које наводе становнике појединих крајева не буде помен Бошњана да су којим случајем представљали посебан етнос у односу на Србе и Влахе. Знамо да је било миграција становништва  из Босне у Хум, поготово сточарских маса,[35] али без обзира на то нема помена Бошњана у повељама хумске властеле ни на босанском приморју.

Пратећи изворе који говоре о становништву босанске државе, настављамо према ријеци Цетини. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах.[36] Треба напоменути да се из повеље јасно види да је становништво тога краја римокатоличко, али је без обзира на то српског и влашког поријекла. Једино је питање у вези Влаха, да ли се то односи на романске влахе или српске сточаре. Могуће је, да је било и једних и других.


Повеља Ђурђа Воисалића

О јасној етничкој  граници између Срба и Хрвата на ријеци Цетини, као и потврди да Хрвата у значајнијем броју није било у босанској средњовјековној држави, посебно њеним јужним крајевима, свједочи и повеља бана хрватског Ханжа Франкопана, настала само двије године након повеље Ђурђа Воисалића. У тој повељи, којима Ханж потврђује Власима њихова права спомињу се на његовој територији Хрвати, Власи и Срби: И Срблин да не море отдати на Влаха, ни Влах на Срблина и да не држе Хрвати Влахов мимо еднога бравара.[37]

Видимо да иако територије браће Ђурђевића граниче са Хрватима, нема помења Хрвата као становника њихових области. Са друге стране границе, на територији Франкопана спомињу се и Срби, што значи да су тамо доспјели својим миграцијама из босанске државе, дакле поријеклом су из државе Котроманића. Босански сточари су још прије него ће Твртко освојити велике дијелове средњовјековне Хрватске и Далмације, долазили и насељавали се на тим просторима.[38] 

Немамо помена неког другог народа осим Срба и Влаха који су могли доћи из Босне у хрватске крајеве. Ово стање одговара помену народа у повељама владара и великаша босанске државе. Једино и овдје остаје питање о поријеклу Влаха. Њихова имена и презимена углавном су словенског поријекла, што би говорило да су словенизовани, па остаје питање да ли су то били хрватски или српски сточари, а највјероватније да је било и једних и других.

Што се тиче источног дијела босанске државе, имамо писмо дубровачког трговца из Сребренице Пирка Бољесаљића, који се 1428. године жали вијећу дубровачком на Србе из Сребренице:  ја Пирко говорах коју имате самном правду али кривду да ме вежете Срби безаконо...[39].  

Један извор из прве половине XVI вијека, иако не спада у изворе везане за средњовјековну босанску државу, ипак нам на посредан и временски доцнији начин говори о становништву источне Босне. То је Путопис Словенца Бенедикта Курипешића из 1530. године. Те године на путу за Цариград, прошао је Босном и забиљежио да у тим крајевима поред Турака, који су владари тих области, живе још само Срби.[40] Упоредимо ли овај извор са домаћим и страним изворима средњег вијека, видимо да Срби у континуитету живе на тим просторима.

Излагање о домаћим изворима завршићемо са документима насталим у држави Стефана Вукчића Косаче. У почетку своје владавине био је војвода босански, али када су се стекли потребни услови он је одлучио да се осамостали у односу на краљеве из обитељи Котроманић. Од 1448. године узима титулу херцега, а од 1449 године титулише се  по милости божијој херцег од Светога Саве, господар хумски и приморски, и велики војвода русага босанског, кнез дрински и к томе.[41]

Истицањем да је херцег од Светога Саве говори нам три ствари. Прво, да је Стефан Косача, иако је његов род био поријеклом из Босне (село Косаче у близини Горажда), знао за традицију по којој је Хум био додијељен Растку Немањићу пре него ће се он замонашити и да су њиме дуго владали Немањићи. Друго, стављањем Растковог монашког имена и истицањем његове светости у својој титули, говори да се ослањао највише на православну цркву у његовој држави. Треће, истицањем у својој титули српског просветитеља, који је осамосталио Српску цркву и радио на осамостаљењу српске државе, говори нам и о његовом етничком поријеклу.

Своју титулу херцег од Светога Саве истицао је и у својим латинским повељама упућиваним римокатоличким владарима и великашима. На латинском титула је гласила: Nos Stefanus Dei gracia dux sancti Saue dominus terre Huminis, Maritimarumque parcium, comes Drine ac magnus voyuoda Regni Bossne etc.[42]

Херцег Стефан и његови синови и насљедници,  још су директнији у својим повељама када говоре о становништву своје државе. Тако херцег Стефан, 1450. године у уговору са

Дубровником о миру гарантује да дубровачке трговце и њихов терет не смију ометати или преузимати самовољно ни Влах ни Србин, који су његови поданици.[43]

Годину дана касније његов син кнез Владислав, у уговору са Дубровником каже: обавезујем се да нити хоћу нити смем икада забранити нити зауставити ни једне моје људе ни Влахе ни Србе, да трговине ради слободно у Дубровник иду.[44] Мирећи се поново са Дубровником 1454. године, допуштајући им да слободно тргују по његовој земљи, опет као своје људе спомиње Влахе и Србе.[45]

Како видимо, у домаћим повељама насталим на подручју средњовјековне босанске државе, како оним матичним тако и касније потпалим под босанску власт, као становници се помињу Срби и Власи. Код Влаха(влаха) остаје питање њиховог поријекла и улоге у средњовјековној босанској држави. Знамо да су власи били професионални сточари и за разлику од ратара имали су мање обавеза према држави и својим феудалцима.

Њихова презимена и имена, писмо и језик, упућују да су у већини били србизовани, или је било Срба са влашким пастирским статусом мада је свакако било и Влаха несловенског поријекла. Главна разлика између Срба и Влаха била је у њиховом занимању и положају према држави и феудалцима. Тако Дубровчани одлучују 10. марта 1448, да се у Стон и Пељешац приме сељаци и власи војводе Стефана Косаче.[46]

Овдје су сељаци ратари а власи  сточари  војводе Стефана. Ово говори и против теорије коју неки историчари заступају, да су Срби уз Влахе само један феудални сталеж а никако народ босанске државе. Да је тако, Дубровчани би примили „Србе (не сељаке) ратаре и Влахе“. У својим пак повељама Косаче наводе Србе и Влахе разликујући их само по занимању, док се обема странама обраћају на српском језику и ћирилици у својим повељама. Нешто више од седамдесет година раније од ове повеље војводе Стефана, спомињу се власи међу осталим друштвеним сталежима у повељи господара Зете Ђурђа I Балшића. Ђурађ даје вјеру за људе босанскога бана, трговце, поноснике, влахе....[47] Овде видимо да поменути власи нису били посебан народ него сталеж професионалних сточара.

 

АУТОР: Борис Радаковић



[1] К. Јиречек, Историја Срба, књига I, Београд 1988, 175.

[2] F. Miklošić, Monumenta Serbica,  Beč 1858, 24.

[3] Исто, 29.

[4] Исто, 33.

[5] В. Глушац, Повеље Матије Нинослава бана босанског и народност његових поданика, Бања Лука 2011, 36.

[6] М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 34.

[7] Д. Јечменица, Хрисовуља цара Стефана Душана Дубровчанима са два пратећа акта, Стари српски архив 11, Београд 2012,  41.

[8] М. Динић, Српске земље, 39.

[9] Ј. Калић, Рашка краљевина, Зборник радова Византолошког института, XLI, Београд 2004, 188.

[10] T. Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb 1904, 198.

[11] Д. Живојиновић, Хрисовуља краља Стефана Душана Хрусијском пиргу о поклону села Гаидарохора, Стари српски архив 6, Београд 2007, 89.

[12] Ј. Калић, Рашка краљевина, 189.

[13] М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд 2011, 139-140.

[14] Ј. Мргић, Повеља бана Стјепана II Котроманића којом даје кнезу Вукославу Хрватинићу жупе Бањицу и Врбању, Грађа о прошлости Босне 1, Бања Лука 2008, 13.

[16] С. Марјановић-Душанић, Повеља краља Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру Хиландару, Стари српски архив 4, Београд 2005, 77.

[17] Д. Јечменица, Хрисовуља цара Стефана Душана Дубровчанима са два пратећа акта, 41.

[18] Н. Исаиловић, Повеља херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића жени Јелени, Стари српски архив 10, Београд 2011, 167.

[19] М. Динић, Српске земље, 34.

[20] Hrvatska gramatika, Grupa autora, II promjenjeno izdanje, Zagreb 1997, 15.

[21]  Ј. Мргић, Повеља бана Стјепана II Котроманића којом даје кнезу Вукославу Хрватинићу жупе Бањицу , 14.

[22] С. Станојевић, Сви српски владари, Београд 1989, 43.

[23] Н. Радојчић, Обред крунисања босанског краља Твртка I, Београд 1948, 80.

[24] Исто,  81.

[25] М. Динић, Из српске историје средњег века, Београд 2003, 308-309.

[26] Р. Михаљчић, Повеља краља Стефана Твртка I Котроманића кнезу и војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу, Стари српски архив 1, Београд 2002, 117-129.

[27]М. Динић, Из српске историје средњег века, 313.

[29] М. Динић, Из српске историје средњег, 314.

[30] М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, 292.

[31] Н. Исаиловић, Повеља краља Твртка I Котроманића Шибенику, Грађа о прошлости Босне 4, Бања Лука 2011, 31-47.

[32] F. Miklošić, Monumenta Serbica, 117.

[33] Николићи су били потпомци хумског кнеза Мирослава, рођеног брата Стефана Немање. Из породице Николић је била и жена краља Стефана Дабише Котроманића, Груба Николић.

[34] F. Miklošić, Monumenta Serbica, 281.

[35] B. Hrabak, Naseljavanje hercegovačkih i bosankih Vlaha u Dalmatinsku Zagoru u XIV, XV i XVI veku, Vlasi u staroj hrvatskoj istoriografiji, Split 2010, 201-202.

[36] А. Смиљанић, Повеља војводе Ђурђа Воисалића којом потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима, Грађа о прошлости Босне 4, Бања Лука 2011, 123.

[37] R. Lopašić, Bihać i Bihaćka krajina, Zagreb 1890, 298.

[38] B. Hrabak, Naseljavanje hercegovačkih i bosankih Vlaha u Dalmatinsku Zagoru u XIV, XV i XVI veku, 202.

[39] Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I-2, 423.

[40] B. Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530,  Sarajevo 1950, 29.

[41] М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, 358.

[42] E. O. Filipović, Povelja hercega Stjepana Vukčića Kosače Barbari od Liechtensteina, Građa Arhiva Bosne i Hercegovine 5, Sarajevo 2013, 10.

[43] Р. М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад 1909, 27.

[44] Исто.

[45] В. Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашега народа, Београд 1914, 17.

[46] С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба, Београд 1964, 104.

[47] Срђан Рудић, Повеља Ђурђа I Балшића Дубровчанима, Стари српски архив 8, Београд 2009, 112.

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg