ТИБОР ЖИВКОВИЋ: GESTA REGUM SCLAVORUM (ЉЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА) | Племенито

ТИБОР ЖИВКОВИЋ: GESTA REGUM SCLAVORUM (ЉЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА) | Племенито

ТИБОР ЖИВКОВИЋ: GESTA REGUM SCLAVORUM (ЉЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА)


Gesta regum Sclavorum је дело које је писано два пута и у два града, од истог писца. Прва верзија дела настала је између 1295. и 1298. године у Сплиту, а потом, коначна верзија, која је заправо делимично измењен и проширен првобитни спис, 1299 - 1301. године у Бару. Наручилац дела био је, несумњиво, Павле Шубић, најмоћнији хрватски великаш тог времена. Писац је у Сплиту обављао вишу црквену дужност, највероватније министра финансија сплитске цркве, док је у Бару вршио дужност архиепископа дукљанско-барске цркве. Из Бара је, по свему судећи у марту 1301. године, отеран у изгнанство вољом српског краља Милутина. Његово име је било Рудгер, а живот је окончао 8. децембра 1305. године у манастиру Светла (Zwetll), Доња Аустрија. Његово порекло је највероватније чешко, а припадао је реду цистерцита. У питању је особа која је за живота посетила више земаља - пре свега северну Италију - и која је са књигом друговала од младости. Рудгер је несумњиво познавао дела Галфреда од Монмаута и Роџера Вендовера, затим историјске списе чешких и пољских аутора - пре свега Козму Прашког и Мартина Гала - као и неколико хроника писаних током прве половине XIII века у северној Италији - најпре Сикарда из Кремоне и Алберта Милиола. Чини се да му нису биле стране ни теолошке распре Бернарда од Клервоа и Петра Абелара, а посебно је добро познавао збирке морално-дидактичких прича познатих под збирним називом Gesta Romanorum. Чини се, такође, да је у младости читао Исидора Севиљског и Јордана. Свакако, као црквено лице он је прочитао и велики број житија разних светаца. Сва ова дела он је познавао пре доласка у Далмацију, односно Сплит. У питању је, дакле, цистерцитски монах који је од ране младости показивао занимање за историјска и теолошка дела. Класичне писце, пак, није марио.

 У Сплиту је Рудгер имао прилике да се упозна са бројним угарским изворима - пре свега богатом дипломатичком грађом из архива сплитског каптола, али и историографским делима која су у Сплиту постојала. Познавао је несумњиво обе варијанте дела Томе Архиђакона - тзв. Historia Salonitana и Historia Salonitana maior. Несумњиво му је из Томине заоставштине било познато и дело угарског Анонима, као и угарско-пољска хроника. У Сплиту је, такође, могао да прочита и разне законске одредбе угарских владара, као и житија угарских владара, пре свега Стефана I. Најзад, у Сплиту је Рудгер упознао људе који су познавали прошлост свога краја - трговце који су послом одлазили у Босну и Србију, монахе који су се кретали далматинским градовима, властелу која је имала своја породична предања. Могао је и он сам, својим послом, да посећује Задар, Трогир, Шибеник или Дубровник. По свему судећи Рудгер је у Сплиту провео не мање од десет година. Претпоставили смо да је у то време он могао да буде и исповедник Павла Шубића, што би објаснило изузетну блискост између писца и наручиоца дела. Наиме, овакво једно дело као што је ГРС, могла је да пише само особа од највећег поверења.

Када је 1298. године постао архиепископ Бара, Рудгер није само променио боравиште, већ и политичко окружење. Отишавши из угарске Далмације, доспео је у Дукљу, тада област под влашћу Немањића. У Бару је дошао у додир са новим изворима који су му омогућили да своје дело прошири. Он није приступио послу поновног писања свога дела само из тог разлога што су му нови извори то омогућавали, већ су се почев од 1299. године и политичке прилике измениле. Босна, која је у првобитној верзији његовог дела заузимала истакнуто место у нарацији, као очигледан циљ стремљења наручиоца дела, Павла Шубића, ушла је у титулу овог хрватског племића најкасније марта 1299. године. Из истог разлога је писац одстранио Ливно као место одржавања измишљеног сабора краља Светоплека и заменио га са Далмом. Ширећи границе свога имагинарног словенског краљевства над којим је Павле Шубић требало да влада, Рудгер је морао да мења и морално- дидактичке елементе у својој нарацији. Тако су Словени у првобитној верзији приказани као народ који је доспевши на простор Далмације и Илирика, наметнуо данак Готима, како би се политичка власт пренела са Гота на Словене. Цар за чије владавине су Готи доспели у Далмацију био је праведни Јустинијан, јер су Готи били дивљи варвари и сасвим различити од Словена. У коначној редакцији писцу су били неопходни Бугари, који су од 1299. године, после Милутинове одлуке да своју жену Ану Тертер, бугарску принцезу, протера и преда Византинцима како би се оженио византијском принцезом Симонидом, постали жељени савезници Павла Шубића. Из тог разлога је и прича о сеоби Словена замењена причом о сеоби Бугара, који су са Готима и Словенима - јер су у коначној верзији Словени тихо, у једној реченици, уведени у приповест и стопљени са Готима - склопили пријатељство. Из тог разлога морао је писац да одстрани праведног цара Јустинијана и уведе јеретичког цара Анастасија, јер је готско-словенско насељавање требало да буде приказано другачије, а они сами питомији. Другим речима, преузео је аутор потпуно идеју Томе Архиђакона, који је долазак Гота и освајање Салоне представио као последицу моралног суноврата грађана Салоне. Тако је и Рудгер насељавање Гота представио као божју казну што је јеретички цар владао Далмацијом.

 Пажљиво је Рудгер поправљао она места у свом првобитном спису која у новој средини не би изгледала убедљиво. Као што је у Сплиту из истих разлога изоставио имена папских посланика Јована и Лава, будући да их је пронашао у Актима сплитских сабора код Томе Архиђакона (ХСМ), тако је у Бару ова имена могао да искористи, јер се о сплитским саборима из 925. и 928. године у Бару није ништа знало. Водећи рачуна о појединостима уклонио је и онај податак о крунисању сина за живота очевог, јер је знао да у држави Немањића, у којој је писао коначну верзију свога дела, такав обичај није био познат.

 У Бару је Рудгер имао прилике да стекне увид у повеље дукљанских владара - најпре Михаила и Бодина - али и у сасвим нова дела којих у Сплиту није било. Тако је искористио Житије св. Владимира, које је готово у целини унео у свој спис, а потом и једно дело писано српским језиком које се бавило историјом дукљанске државе од времена Стефана Војислава до кнеза Радослава. То је оно дело за које Рудгер у уводу ГРС каже да ће превести са словенског на латински језик. То дело је, по свему судећи написано у време Вукана, најстаријег сина Стефана Немања, у време када је он протерао свога брата Стефана са великожупанског трона Србије покушавајући, истовремено, да од папе добије краљевску круну као владар Србије. То је, заправо, најстарије српско историографско дело, а написано је по узору на византијске царске хронике. Рудгеров задатак је био да нове изворе повеже са својим првобитним списом на начин који ће показати да су области Дукље и Србије биле одувек под управом хрватске династије. Зато му је било неопходно да промени и причу о краљу Радославу и Чаславу, како би Радослављев потомак у трећем колену дошао у Травунију и одатле проширио своју власт на Србију. Тако је последњих пет поглавља првобитног списа, који се завршавао смрћу краља Звонимира и непосредним потчињавањем Хрватске Угарској, морао да буде уклоњен, јер није више испуњавао политичку сврху дела. Наиме, Павле Шубић као наручилац дела могао је да преузме власт у Хрватској само успостављањем нове династије - јер је смрћу Звонимировом стара династија престала да постоји - али је продужавањем трајања те династије преко Павлимира Бела, отворена могућност, да Павле Шубић, као сродник Немањића, сасвим легално истакне своје претензије на земље Немањића.

Gesta regum Sclavorum представљају једно од најсложенијих историографских дела средњега века. Та сложеност ГРС била је условљена, пре свега, жељом писца да састави историјски спис који ће додатно оснажити политичке тежње наручиоца дела. Како би се прошлост представила на начин који би одговарао наручиоцу, морао је писац ГРС да је осмисли, да не кажемо - измисли, а да при томе његов састав делује убедљиво на савременике. Историјских врела, која би била од користи за развијање радње потребне наручиоцу, није било, па је стога писац посегао за разним изворима чији је садржај могао да искористи на начин који му је омогућавао да спроведе своју замисао. Писац је, дакле, пред себе поставио ванредно тежак задатак. Борећи се са оскудицом извора, он је морао све време на уму да има и морално-дидактички елемент приповедања, што му је, несумњиво, додатно отежавало писање. Његово изврсно познавање Библије, пре свега Старог завета, олакшало му је макар овај део посла.

 ГРС представља ванредно добар пример како се пише историја зарад политичких потреба угледног властелина који има прекомерне политичке амбиције. Тешко ће бити у европској литератури пронаћи комплексније дело. Зато је тако дуго оно представљало готово мистично искуство за бројне проучаваоце, почев још од Ивана Лучића давне 1666. године. На примеру ГРС, онако како је дело у овој књизи објашњено, отвара се читаво једно ново поље истраживања. Иако историчари данас знају да је историја конструкција, дакле субјективно виђење прошлости, ГРС ово сазнање уздиже на један далеко виши степен. Историја није само конструкција прошлости заснована на другачијем тумачењу чињеница на основу којих писац ствара и уобличава своје дело, већ може да буде и апсолутна конструкција заснована на пабирчењу података прикупљених из најразноврснијих врела уклопљених у жељену пројекцију писца. Није, дакле, само прошлост конструкција, односно опис догађаја који доводе до различитих исхода, већ и читава држава може да буде измишљена. Ово уједно показује да изван круга учених писаца никаква друга историја не постоји - она не постоји у колективном памћењу - како је то понекад истицано у старијој историографији. Само оно што је записано постаје историја, а онако како је записано представља, са гледишта писца и наручиоца дела, једину истину. Друго је питање колико су савременици једном таквом делу веровали. Мавро Орбин је конструисао невероватну прошлост Словена - а њему се, макар на јужнословенским просторима, али и шире (нпр. Русија), дуго веровало као неоспорном ауторитету. Рудгерово дело, с друге стране, никада није представљено широј читалачкој публици. Оно је било само део великог пројекта који није остварен. Павле Шубић је већ 1303. године морао да одустане делимично од својих политичких планова, а већ 1308. године, када су Анжујци завладали Угарском, и да их се сасвим окане. Дело његовог писца, како првобитна, тако и коначна верзија, није више имало сврхе. ГРС је, стицајем околности, био мртворођенче.

Када ГРС буде послужио као извор, први пут млетачком дужду Андрији Дандолу, он ће већ тада бити коришћен као неко егзотично дело из којег ће радознали млетачки дужд навести оне делове који су му се учинили занимљивим за излагање о прошлости Далмације у раном средњем веку. Исто ће поступити и Дубровчанин Туберон, преузимајући из ГРС само оне делове који су говорили о прошлости његовог града. Хрватски преводилац, који је негде средином XV века у Пољицама пронашао првобитну верзију ГРС, вероватно је био уверен да је открио једно веома значајно дело које је описивало најранију прошлост хрватског краљевства. Несумњиво је код савременика ово откриће изазвало усхићење - најпре код Папалића, затим Марулића, а недуго потом и код Калетића. Већ Винко Прибојевић умеће податке из Марулићевог превода у свој знаменити говор Хваранима 1525. године. Дабоме, већ тада се замео сваки траг о узајамном односу Рудгера и Павла Шубића, а самим ти и о правој сврси дела.

Овим коментаром ГРС пробијен је један зачарани круг питања са истим одговорима. Коначно је показано да то дело никако није могло да настане у XII веку, али истовремено јасно доказано да се писац користио бројним изворима из XII века - не само делима страних писаца, већ и дипломатичком грађом којој је имао приступ у Сплиту и Вару. Показали смо и да је дело Јована Скилице било добро познато у Дукљи на истеку XIII века. Што је још важније, анализа ауторових извора је несумњиво доказала да је ХСМ првобитна верзија Томе Архиђакона, што отвара посебно занимљиво поље истраживања, пре свега за хрватску историо- графију. Такође, верујемо да је доказано и то да је словенско дело, које аутор онако немушто помиње у уводном обраћању читаоцу, заправо најстарије историографско дело писано на српском језику и да потиче из првих година XIII века, а било је писано за Вукана Немањића и његове политичке потребе. Важно је рећи да анонимни аутор ове словенске историје није познавао дело Јована Скилице. И то ће сада бити посебно занимљиво истраживање, пре свега за српску историографију. Најазад, верујемо да смо показали да народне песме, легенде и приче, углавном нису потекле из усменог предања, већ су у ГРС доспеле као готове, морално-дидактичке приче које су већ биле обрађене у крилу цркве. Ту пре свега ваља имати у виду легенду о Тихомилу, а затим и о Радославу и Чаславу. Наш писац је могао само да додатно ојача библијске мотиве у њима. Тако се сада отвара још једно поље истраживања - легенда о пореклу Немањића - која је како се до сада веровало, први пут прибележена у српским летописима с краја XIV века - али која је у њима редукована и сведена на неколико реченица. Сада би ваљало ову легенду испитати у новом контексту, односно анализирати је на основу онога што се око 1300. године, у време нашег писца, причало о пореклу Немањића. Пред нама се тако отвара могућност да испитамо далеко сигурније дух једног времена. Одједанпут се суочавамо са динамичним временом, обиљем разноврсних извора који су постојали у далматинским градовима, монасима који су бескрајно много читали и путовали, са владарима који су своје политичке планове ковали пажљиво, на више нивоа, а не само голом војном силом и дипломатским умећем, са политичким расуђивањем које је далеко ближе нашем времену него што смо икада раније могли помислити.

ГРС не представља више дело пред којим истраживач заћути, збуњен обиљем супротстављених исказа, већ кристално јасно дело како по времену настанка тако и у сваком другом погледу - пишчевим изворима, разлозима писања, намерама наручиоца - које сада нуди безброј нових могућности за оне који буду имали знања и спремности да их препознају и искористе.


Из књиге Тибора Живковића, "Gesta regum Sclavorum", Београд, 2009.

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg