КОТРОМАНИЋИ | Племенито

КОТРОМАНИЋИ | Племенито

КОТРОМАНИЋИ


Династија Котроманића владала је средњовековном босанском државом од средине XIII века, па све до њене пропасти 1463. године. Порекло породице није поуздано утврђено, а такође је неизвесно да ли су први босански банови — Кулин, Стјепан и Нинослав — били њени чланови. Кулин бан био је у вези са Немањином кућом преко своје сестре која је била удата за хумског кнеза Мирослава, брата Немањиног. Бан Матеј Нинослав први пут се јавља у историјским изворима 1233. године, а последњи пут се помиње 1249. године. Околности под којима је завршена његова владавина остале су потпуно непознате. Као владар после бана Нинослава појављује се Пријезда, први сигуран члан династије Котроманића. Познато је да је био рођак Матеје Нинослава, али је неизвесно у ком степену сродства. Са титулом бана среће се још за Нинослављевог живота, а није искључено да је већ тада повремено долазио на власт. Непосредно после средине XIII века, Пријезда I био је покоран угарском краљу Бели IV, и као верни угарски вазал владао је једним делом тада подељене Босне. Године 1284. други део Босне, који се састојао од Усоре и Соли, угарска краљица Јелисавета уступила је свом зету, српском краљу Стефану Драгутину. Крајем исте године дошло је до зближавања господара ова два одвојена дела, склапањем брака између Драгутинове кћери Јелисавете и Пријездиног сина Стјепана, кога су дубровачки писци називали Котроманом (Сotromano). Ово повезивање са српском „светородном“ династијом добиће свој пуни смисао готово читав век касније, када се бан Твртко — позивајући се на крвну везу — прогласио потомком Немањића и крунисао за српског краља.

Поред Стјепана, бан Пријезда I имао је још два сина, Пријезду IIи Вука. Пријезда II делио је уз Стјепана власт у Босни до 1290. године, док се Вуку губи сваки траг. После 1290. Пријезда II се више не помиње и на челу босанске државе остаје само Стјепан, који је на власт дошао негде између 1287. и 1290. године.

Око 1302. године, бана Стјепана I Котроманића потиснуо је Младен Шубић, брат брибирског кнеза Павла Шубића, који је још 1299. године држао део Босне. После Младенове смрти, 1304. године, на његово место дошао је Младен II, син Павла Шубића, који је тада постао „господар читаве Босне“. Након смрти Стјепана I, нешто пре 1314. године, у Босни су избили немири. Пошто се против банове удовице Јелисавете подигла јака опозиција, она са синовима одлази у Дубровник, али се још у време врховне власти Младена II враћа у Босну, а њеног сина Стјепана Младен II прихвата као свог штићеника.


Стјепан II Котроманић владао је Босном најпре као вазал Младена Шубића, а затим самостално — од 1322. до 1353. године. После пада Младена II, бан Стјепан је за читаво време владавине остао веран угарском краљу Карлу I и његовом наследнику Лајошу (Лудовику) I. После смрти српског краља Милутина, новембра 1321. године, династички раздори у Србији омогућили су Стјепану II да запоседне Соли и Усору, и као „господин“ ових области први пут се помиње у пролеће 1324. године. У пролеће 1326, Стјепан II заједно са Дубровчанима започиње рат против властеоске породице Бранивојевића, који су искористили прилике после смрти краља Милутина и осамосталили се у Хуму. Након овог рата Дубровчани су освојили Пељешац и Стон, а бану Стјепану припали су остали крајеви Хума све до реке Цетине, због чега Стјепан почиње да се у својој службеној титули назива и „господар хумски“. Овим освајањима, удвостручио је територију босанске државе, тако да у једној повељи пише „да бан влада земљом од Саве до мора и од Цетине до Дрине“. У сукобу са царем Душаном 1350. године, успео је да очува своју државу, а у борбама између Венеције и хрватско-угарских краљева (нема говора о некаквим хрватско-угарским краљевима, само може бити ријечи о угарским тј. мађарским краљевима а хрватска, и то без Далмације и Славоније, је била само једна од аутономних области којима су управљали Мађари – Б. Р.), водио је колебљиву политику. За његове владавине ојачао је у Босни католицизам, пошто је фрањевцима дозвољено да шире своју делатност.

Из најмање три брака, Стјепана изгледа није надживео ниједан син. Са Јелисаветом, ћерком кујавског кнеза Казимира, имао је две кћери. Старија Јелисавета била је удата за угарског краља Лудовика I. Као регенткиња Угарске, играла је важну улогу у крупним историјским догађајима 1382—1386. године; побуњени хрватски великаши ухватили су је и погубљена је у тамници у Новиграду. Једна њена кћи, Јадвига, била је удата за пољског краља Владислава Јагела, а Марија за немачко-римског цара и угарског краља Жигмунда Луксембуршког. Друга кћи Стјепана II и Јелисавете, Катарина, удала се 1361. године за цељског грофа Хермана I, на основу чега ће 1427. године између Краља Твртка II и Хермана II Цељског бити склопљен уговор који никада није био остварен, а по којем је цељском грофу признато право наследства босанске (српске – Б.Р.) круне.

Стјепана II Котроманића наследио је Твртко, син Владислава — рођеног Стјепановог брата — и Јелене, ћерке Јурја Шубића. Када је ступио на престо, нови бан био је још веома млад, те је у почетку владао окружен члановима породице. Отац му је могао бити од помоћи свега годину дана, и за то време његово се име у босанским повељама јавља на првом месту. После Владислављеве смрти 1354. године, државне послове водила је уз Твртка његова мајка Јелена. У почетку је Твртко био лојалан вазал угарског краља Лудовика I, али када је између њих избио спор — који је привремено изглађен 1357. године — морао је Лудовику да уступи Хум, наводно на име Јелисаветиног мираза. Године 1363. угарски краљ поново је предузео поход на Босну, али се поражен повукао, што је довело до отвореног раскида између Босне и Угарске. Твртко је такође водио и сталне борбе са босанском властелом. Године 1366. избила је побуна коју је предводио Твртков млађи брат Вук, па је Твртко са мајком Јеленом морао да побегне у Дубровник. Вратио се већ следеће године и његова власт обновљена је у целој Босни.

После смрти цара Уроша, децембра 1371. године, Твртко се појавио као претендент на српски престо, истичући своје сродство са Немањићима. У савезу са кнезом Лазарем, потукао је жупана Николу Алтомановића 1373. године и добио том приликом горње Подриње, део Полимља са манастиром Милешевом и Гацко. На Митровдан, 26. октобра 1377. године, Твртко се у Милешеви крунисао круном српске краљевске куће — „сугубим“ (двоструким) венцем — за „краља Србљем и Босни и Поморију и Западним странам“. Поред краљевске титуле узео је и име Стефан, по традицији владара Немањићке династије.


После смрти краља Лудовика 1382. године, Стефан Твртко I прикључио се странци која је устала против краљице Марије, ћерке Лудовикове, усмеривши се на јужну Хрватску као земљу брибирских кнежева, од којих је потицала његова мајка Јелена. Турски упади у Тврткове земље и војни успеси краља Жигмунда, мужа краљице Марије, омели су Твртково напредовање. До првог сукоба са Турцима дошло је августа 1388. године код Билећа, где је босанску војску предводио Твртков војвода Влатко Вуковић. Други пут се Твртко сударио са Турцима 15. јуна 1389. године на Косову, као српски краљ, обавезан да штити земље „родитеља и прародитеља својих, господе српске“. И овај поход на Турке предводио је војвода Влатко Вуковић. После битке на Косову —коју је Твртко сматрао својом победом — појачао је притисак на Далмацију и, после освајања далматинских градова, почео је да се назива „краљем Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“ Краљ Стефан Твртко I Котроманић умро је око 10. марта 1391. године.

Краља Твртка I наследио је Стефан Дабиша. Није поуздано утврђено сродство Стефана Дабише са Твртком I. Према једном податку, он је био син Нинослава, млађег брата кнеза Владислава, а по другом — син из неког непознатог брака самог Владислава. У лето 1394. године Дабиша се одрекао власти над Хрватском и Далмацијом, и препустио ове земље краљу Жигмунду. Примио је вазалски однос према угарском краљу, а са босанском властелом сагласио се о томе да после његове смрти Жигмунд Луксембуршки постане босански краљ. Заузврат, угарски краљ подарио му је титулу жупана Шомођске жупаније. Босна је тако враћена у своје старе оквире, оне у којима је била пре Твртка I, испољивши тиме видне знаке опадања. Поред тога, у унутрашњим односима, све већу улогу имају властелини који почињу да воде политику на своју руку.

Краљ Стефан Дабиша умро је 8. септембра 1395. године, а наследила га је његова удовица Јелена (Г руба). За њене владавине у Босни је дошло до знатног осамостаљивања властеле, тако да Јелена многе одлуке доноси „саветом са богодарованим велможама властеле краљевства ми русага босанског“, међу којима су се нарочито истицали војвода Хрвоје Вукчић, кнез Павле Раденовић и војвода Сандаљ Хранић. Поред тога, босанска властела почела је да присваја извесна владарска права, међу којима је било и убирање царина. Период владавине краљице Јелене обележен је и пасивношћу у односима према суседима.

Краљица Јелена одржала се на власти до маја 1398. године, када је за краља изабран Стефан Остоја. Личност овог краља недовољно је позната. Свакако је припадао роду Котроманића, али из неке непознате брачне везе. На престо су га довели великаши, Јеленини противници. Сама Јелена остала је у земљи и још се неко време називала краљицом, али је повратила своје народно име Груба и више се није мешала у политку.

Краљ Стефан Остоја владао је Босном у два наврата: 1389—1404. и 1409—1418. године. Знатно је био овисан о великашима Хрвоју Вукчићу, Сандаљу Хранићу и Павлу Раденовићу. Као противник угарског краља Жигмунда, ратовао је са Дубровником 1403. године, али чим су Жигмундове позиције ојачале, склопио је сањим савез напустивши Ладислава Напуљског. Због овакве политике, краљ Остоја свргнут је с престола маја 1404. године, а за новог краља изабран је Твртко II, син „старог Твртка“. Пошто је Жигмунд сломио отпор босанске властеле, Остоја је поново дошао на престо 1409. године. Формално признавши Жигмундов суверенитет, Босна је изгубила већи број градова, а на северу земље створена је усорска област под непосредном угарском управом. После смрти Хрвоја Вукчића, априла 1416. године, већ у лето краљ Остоја оженио се Хрвојевом удовицом Јеленом, добивши већи део његових области и тако знатно проширивши део Босне који је био потчињен круни. Јелена је протерана са двора када је на престо дошао Стефан Остојић, син краља Остоје и Кујаве, пореклом из властеоске породице Јабланића—Раденовића.


Стефан Остоја умро је највероватније у септембру 1418. године, а Стефан Остојић кратко се одржао на власти. Свргнут је већ средином 1420. године, али се његова активност продужила све до априла следеће године. После тога губи му се траг, а умро је пре априла 1422. године.

Твртко II Твртковић владао је Босном такође у два наврата: 1404—1409. и 1421—1443. године. Пошто су у време сукоба претендената на угарски престо, Ладислава Напуљског и краља Жигмунда, босански феудалци, присталице Ладислава — пре свих Хрвоје Вукчић — свргнули краља Остоју, на престо је доведен Твртко II, али се није дуго одржао на власти и, након Жигмундове победе над босанским властелинима 1408. године, изгубиоје престо и повукао се из Босне. У земљу се поново вратио 1414. године са Турцима, вероватно по наговору Хрвоја Вукчића, да би потиснуо краља Остоју, који је управо те године добио потврду својих земаља и градова. Уз турску помоћ, Твртко II је 1421. године по други пут крунисан за босанског краља. Средивши прилике у земљи, повео је самосталнију политику према Турцима и приближио се краљу Жигмунду. То је изазвало незадовољство Турака који стога почињу да подржавају Остојиног сина Радивоја. Радивој Остојић дошао је из Туске у Босну 1433. године и био подржаван од Сандаља Хранића, Радослава Павловића и деспота Ђурђа Бранковића. Краљ Твртко се повукао у Угарску, а Радивој је скоро пуне две године владао Босном, не успевши да обезбеди трајно признање ни у земљи ни у суседним државама. После смрти војводе Сандаља Хранића, марта 1435. године, Твртко II се вратио у Босну. Сандаља Хранића наследио је његов синовац Стефан Вукчић, који је средином 1435. године позвао Турке у помоћ. Из 1436. године потиче вест да је Твртко водио преговоре о измирењу са Стефаном Вукчићем, који ће следећих година забележити знатне успехе у рату са Венецијом око Зете. Краљ је незадовољно пратио успехе Стефана Вукчића и, 1442. године, предлагао је Венецији да склопе савез, тражећи да се Венеција заузме за њега код Турака и да се Босна поштеди пустошења. Шта више, Твртко је читаво краљевство понудио Млечанима, што су ови одбили. Почетком 1443. године краљ је започео отворено непријатељство према Стефану Вукчићу, али је убрзо затражио од Дубровника да посредује за мир. То је, уједно, била последња активност краља Стефана Твртка II. Умро је средином новембра 1443. године.

Петог децембра исте године, Боснаје добила новог краља. На престо је ступио Стефан Томаш, син краља Остоје. Њега је свакако изабрала властела, мада је он сам тврдио да га је већ краљ Твртко одредио за свог наследника. Војвода Стефан Вукчић није учествовао у избору новог краља и одмах је заузео непријатељски став према њему, подржавајући Радивоја Остојића, старог претендента на босански престо. Већ почетком 1444. године, краљ Томаш постигао је значајне успехе у рату против војводе Стефана, протеравши га из западног Хума. Маја месеца исте године преотео је Турцима Сребрницу, чиме је окрњио Српску Деспотовину, будући да је претходне године ова рударска варош припала деспоту Ђурђу Бранковићу. Исте године дошло је до савеза деспота Ђурђа и војводе Стефана Вукчића, који је био веома опасан по краља Томаша. Дугогодишње ратовање краља и војводе Стефана, без одлучног резултата, окончано је једним мирним решењем. Средином маја 1446. године, краљ Стефан Томаш оженио се Катарином, ћерком Стефана Вукчића. Измирење краља и његовог војводе, иако не коначно, донело је целој Босни значајне предности.


После пораза Султана Мехмеда II под Београдом, у лето 1456. године, када је обновљена вера у могућност веће хришћанске акције против Турака, краљ Томаш донео је одлуку да зарати са Турцима, уздајући се у помоћ хришћанских држава. Намера краља Томаша да стане на чело великог крсташког похода ипак није остварена и, децембра 1457. године, папа Каликст прогласио је Скендербега за „хришћанског капетана“. Почетком 1458. године, после смрти деспота Лазара Бранковића, краљ Томаш заузео је једанаест градова који су припадали Деспотовини, али већ фебруара месеца у Босну су провалили Турци. У априлу је склопљен мир са султаном,а убрзо затим краљ Томаш измирио се са херцегом Стефаном Вукчићем. У исто време, увелико су трајали преговори са Бранковићима о женидби Томашевог сина са Јеленом, ћерком покојног деспота Лазара. Двадесет првог марта 1459. године Стефан Томашевић стиже у Смедерево и прима „начелство српско“; титулу деспота добио је од угарског краља Матије Корвина, што је први сигуран податак да угарски краљ додељује знаке деспотског достојанства. Већ првог априла венчао се Лазаревом ћерком. Иако је краљ Томаш наглашавао да је проглашење за деспота обављено „уз сложну вољу свих Срба“, нови режим није био нарочито популаран и трајао је врло кратко. Када се Мехмед I ускоро нашао под зидинама Смедерева, нови владари нису пружили никакав отпор већ су повели преговоре о предаји града. Пошто је постигнут споразум, допуштено је Босанцима (Србима из Босне, Хума, Усоре, Соли – Б. Р.) да на челу са новоименованим српским деспотом и његовом женом напусте град. Напуштањем Смедерева и уласком Турака, 20. јуна 1459. године, престала је да постоји Српска Деспотовина.

Пад Српске Деспотовине означио је уједно и почетак краја босанске државе (државе Срба западно од Дрине – Б. Р.). Током следећих година, краљ Стефан Томаш био је заокупљен прогањањем и насилним покрштавањем босанских јеретика, „крстјана“. Тиме је створио незадовољство које ће се нарочито испољити када Турци буду ушли у Босну и када ће им прићи велики број овако покрштених богумила (питање је да ли је и у коликој мјери било богумила у држави Котроманића – Б. Р.), који ће помагати у освајању Босне и прихватити ислам (на ислам је прешло веома мало припадника „цркве босанске“, највише су исламизоване српске сточарске масе и то у 16. вијеку – Б. Р.).

У јулу 1461. године умро је краљ Стефан Томаш, под околностима које нису расветљене. За његову смрт оптуживани су краљев брат Радивој и син Стефан, али такође и султан Мехмед и угарски краљ Матија.

Стефана Томашевића крунисао је — „уз пристанак и највеће одушевљење и радост свих великаша и господе краљевства“ — за краља Босне (краља Срба – Б. Р.), новембра 1461. године, легат папе Пија II. У пролеће 1462. године, краљ Стефан Томашевић одбио је да плаћа харач султану и признао врховну власт Угарске, везујући се тако за једину државу која је могла да пружи помоћ у случају турског напада. Већ тада се знало да је на Порти донета одлука о освајању Босне. Почетком 1463. године, то је било већ сасвим извесно. Турска војска — коју је предводио сам султан — подељена у неколико делова, кренула је у освајање Босне. Беглербег Махмуд-паша Анђеловић — коме је било поверено да зароби краља — упутио се са војском према Кључу, где се био склонио Стефан Томашевић. Град није дуго пружао отпор, али се и поред тога краљ — као некад приликом предаје Смедерева — споразумео са Махмуд-пашом да ће му предати тврђаву под условом да буде пуштен. Беглербег га је, међутим, предао султану који је одмах издао наредбу „да му се одруби глава“.

Смрћу Стефана Томашевића, последњег босанског краља (последњег српског краља – Б. Р.), јуна 1463. године, нестала је средњовековна босанска држава, а са њом ускоро и последњи Котроманићи. Радивој Остојић такође је погубљен у јуну исте године. Сигисмунд и Катарина, малолетна деца краља Томаша, одведени су у Турску где су примили ислам. Сигисмунд се, под именом Исак-бег, помиње 1487. и 1493. године као санџак-бег у Малој Азији.

 

Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.


ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg