Народна вјеровања у моћи стећака | Племенито

Народна вјеровања у моћи стећака | Племенито

Народна вјеровања у моћи стећака


слике

Народна  вјеровања у моћи стећака

У многим нашим крајевима у народу постоји вјеровање да су стећци љековити. У Растичеву код Купреса, у западној БиХ, у одређено доба године стоку три пута проводе око једног стећка да би она те године била здрава и дебела. Око једног другог стећка, такође у том крају, неколико пута проведу коња када овоме „стане мокраћа“ и кажу да то помаже. У још неким селима, као нпр. у околини Зенице, неки сељани вјерују да обилажење стећка помаже да коњ или говече промокри.

У неким селима стећке су стругали и дубили ради узимања камене прашине, коју су жене нероткиње мутиле у води и то пиле, вјерујући да ће им то помоћи. Неки су ту камену прашину облагали на обољеле очи у увјерењу да ће им то помоћи у њиховој невољи. У ту сврху много је коришћен велики стећак у Витезу, звани Старац-камен. Католкиње-нероткиње из Горњих Корићана (под Влашићем) посјећују „Грчко гробље“ у Доњим Корићанима, вјерујући да ће им то помоћи да затрудне и да роде.

Истраживач стећака Шефик Бешлагић у више случајева је установио да мјештани понеки стећак, обично онај који се по положају или димензијама истиче, повремено крече, због чега се онда он нарочито истиче и издалека види. То чине у увјерењу да ће спријечити штете од града, ако их то задеси, или да ће их обићи суша, или да им љетина неће претрпјети штете од великих киша. Врло је занимљиво да се за кречење одабраног стећка обично ангажује дјевојка која је сиромашна и без родитеља. За посао који та сирота дјевојка обави, кречећи стећак више пута у току године, да би то био спас од невремена, сељани дјевојку дарују најчешће одјевним предметима.

У неким крајевима вјерују да ће „налетити олуја“ ако се стећак помиче. У многим крајевима се вјерује да су кости покопаних људи под стећцима много веће него наше кости, јер су „стари народи били већи и јачи од нас“.

Негдје вјерују да ће киша пасти ако се из гроба извуче једна кост и стави на ледину, па то чине када овлада суша. Вјерују да се испод неких стећака налази „благо“ (златни новац и накит) због чега испод њих понекад уочи Благовијести избија пламен.

У Жепи народ и данас вјерује да није добро дирати мраморове, јер да се од тога може разбољети и умријети, затим да се у неким кућама „ приказивало“ због тога што су у њиховим темељима били узидани стећци. Осим тога, на некрополама се може „ограисати“, посебно ноћу, а ако се лови у мраморју може се догодити да пушка опали у самога ловца.

Што се тиче натписа на стећцима, постоји вјеровање да се у њима поручује: „Ако ме превалиш обрадоваћеш се“ и „ако ме не превалиш, обрадоваћеш се“, али да то готово нико не зна да прочита. Исто тако се вјерује да с друге стране, тј. с доње стране стећка пише: „Пуче ли ти у репу?“, али се то више узима као пошалица. Професор Мухамед Кадић причао је како је њему један прота, Саво Савић из Шековића код Власенице, испричао сличну пошалицу везану за стећке.

Наиме, нека жена тражила раставу брака. Конзисторија је одбила. Не желећи да долијева уље на ватру, прота Савић измишља причу о стећку и његовом натпису с доње стране. Када су момци превалили стећак, указао се натпис који је овако гласио: „Сам сам га сјеко, сам сам га вуко, сам сам га окрето, сам сам га преврто, и опет ми жена другог тражила...“ Након тога је ствар о расправи легла.

В. Ћурчић нам је оставио биљешку о томе да је неки домаћин из околине Трнова у средњем вијеку дао кћер за момка који је био у могућности да је покаменује, тј. да јој подигне споменик ако би она прије њега умрла. С. Марковић је у околини Купреса чуо причу о погађању приликом просидбе дјевојке у старо доба о томе да ли младожења прима обавезу да младу каменује, тј. да јој подигне стећак, односно да је покаменује, тј. да јој постави један положен и на њему један усправан камен. Сличну причу чуо је и Бешлагић од старог Милутина Надаждина, из Бјеловића код Стоца. Њему је његов дјед причао да су некада у његовом селу и у селима ових крајева, приликом прошње дјевојке, дјевојчини родитељи, интересујући се за младожењу, између осталога, питали да ли би младожења могао младу покаменовати, а да су на то просци знали да одговоре да може „и камен по камен“. Све ово говори да је постављање стећка, поготово таквог који је на постољу, било извјесно мјерило економског стања младожење, које је било од  утицаја при уговарању брака.

Постојао је и занимљив обичај да се народ у разним приликама окупљао на некрополи и у њеној непосредној близини, а у неким крајевима се то и данас чини. Тако су се, нпр. у случајевима опасности од невремена становници оближњих села окупљали и обављали заједничке молитве. Негдје су се у ту сврху окупљали хришћани, а негдје муслимани. Због тога се нека од тих мјеста и данас називају именом молитвишта. Нека од тих мјеста носе име игриштеили трзан и на њима се и данас одржавају народна весеља. Топоним трзан је знак архаичног словенског култа сунца. Под тим именом се сматра чист простор у близини насеља, или трг који служи за такмичења и друге врсте зборовања.

 

ИЗВОР:Šefik Bešlagić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1979.

ПРИРЕДИО:Борис Радаковић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg

Кључне ријечи:

Стећци Мраморје Реликвије