СТАРОСРПСКИ НАТПИСИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ | Племенито

СТАРОСРПСКИ НАТПИСИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ | Племенито

СТАРОСРПСКИ НАТПИСИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ


слике

СТАРОСРПСКИ НАТПИСИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ
СТАРОСРПСКИ НАТПИСИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ
СТАРОСРПСКИ НАТПИСИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ
СТАРОСРПСКИ НАТПИСИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ
СТАРОСРПСКИ НАТПИСИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ

У петак 13. децембра 2002. године, првог дана рада на поновној изградњи Атик џамије у центру Бијељине, која је порушена 1993. године, радници су, вадећи старе темеље џамије ради постављања савременог бетонског темеља, наишли на средњовековне надгробне споменике с натписима. Музеј Семберије у Бијељини одмах је предузео заштитно археолошко ископавања, којим је руководио директор Музеја мр Мирко Бабић. 

Археолошка екипа је отворила три контролне сонде и констатоване су најмање две најстарије фазе постојања џамије (1580 - 1688. до 1716), у функцији католичке цркве (1716 - 1739), као и две или три фазе изградње минарета: могући дрвени из 1580. године, камени из 1758. године и изграђен од цигле и бетона 1894. и 1912. године.  Откривен је велики број секундарно употребљених надгробних споменика, међу којима је 23 са старосрпским натписима, због чега овај локалитет постаје један од најзначајнијих по броју натписа у целој Босни и Херцеговини.

До сада се сматрало да је најстарији сигуран помен Бијељине судски запис из Дубровачког архива из 1446. године.  Ови археолошки налази бацају ново светло на средњовековну историју Бијељине и Семберије и покрећу низ питања, пре свега из историја српске православне цркве на овом подручју. Сакупљени из околине, како при изградњи џамије, тако и при некој од њепих обнова, велики монолитни камени надгробни споменици разбијени су и претесани да би послужили као грађевински материјал другој намени. Поред осталих надгробника, на тај начин је уништен и тешко оштећен читав један епиграфски архив. Ниједан споменик нема сигниран датум, али палеографска анализа показује да су натписи настајали у дугом временском распону од друге половине XIV до средине XV века. Међу њима се јединственим садржајем и очуваношћу издваја ктиторско-надгробни натпис Белосава Лучића, који је сахрањен у својој племенитој цркви, где су му синови поставили белег. Археолошка ископавања нису констатовала постојање старије цркве          испод темеља Атик џамије, али нема сумње да је она постојала у непосредној околини. У турском попису Зворничког санџака у нахији Бијељина 1548. године забележено је село “Попови или Звонаш Селиште”, данас село Попови на левој обали старог корита реке Дрине, источно од Бијељине. Крајем XVI века хришћанска раја у том селу имала је дужност да поправља мостове на рекама: Пругњачи, Брезовици и Сушници, за путнике и војску, због чега је била ослобођена свих намета и посебних терета. Пругњача је данас потез на исушеном рукавцу реке Дрине између села Попови и Бијељине, Брезовица је брдо и истоимено село на Дубоком потоку, југозападно од Бијељине. Вероватно да се Дубоки поток називао Брезовица, док би Сушница могла да буде река Јањица или Дашница, која протиче кроз Бијељину, а у горњем току прима поток Суходолац. За село Попови везује се први помен Бијељине као насељеног места у турским изворима. Село “ Попови или Прокац Бијељина “ између 1600 -1604. године остало је у хасу зворничког санџак-бега, имало је 68 хришћанских домова, 3 баштине и укупан приход од 4.500 акчи.  Име сели, које је стално имало само хришћанско становништво, једном забележено као Звонаш Селиште, очигледно по црквеном звонику, а други пут као Прокац Бијељина, говори да је насеље било у непосредној близини данашњег града Бијељине и да је имало православну цркву са звоником и са православним свештенством - поповима. Назив Прокац односи се на рукавац Дрине Пругњачу, у непосредној близини Бијељине. Како у натписима из Бијељине има и попова и замонашених покојника, може се претпоставити да из села Попови потиче највећи број надгробних споменика који су узидани у темеље Атик џамије у Бијељини. Један број споменика донет је из села Батковића, јер је на локалитету Клиса (Јазбине), из раног средњег века, приликом археолошких ископавања пронађен један надгробник с натписом, веома сличан натпису Лазара који је откривен у рушевинама Атик џамије у Бијељини.

Према турском натпису о обнови 1893. године, који је постојао изнад улазних врата, џамија је, наводно, подигнута у време Сулејмана Величанственог (1520-1566) као његов вакуф - задужбина. Аустријанци су 1718. године затекли џамију у рушевинама, а испред ње добро изграђену бању. Археолошка истраживања показала су три грађевинске фазе џамије и минарета, од којих старија одговара 1580. години. То је била година када је село Четвртковиште, које се сматра старијим називом Бијељине, царском одредбом постало касаба, у којој седи кадија, успостављен је пазарни дан и годишњи сајам (панађур) и наређено је да се обавља џума - молитва петком, што значи да је у месту морала да се подигне џамија. Отуда би та година представљала теоретски најкаснију временску границу за период у коме су настали епиграфски споменици узидани у темеље џамије.

Својим садржајем бијељински старосрпски натписи откривају не само имена покојника, већ и њихово порекло, откривају постојање цркве као заупокојене задужбине, бележе попове, монахе. Иако су претрпели знатна оштећења првобитног изгледа, уочава се разноврсност облика, од масивне монолитне плоче, преко нижег или вишег стуба са врхом на две воде, до такозваних слемењака, који подражавају облик куће са кровом на две воде. Начињени су од сличног грубо обрађеног пешчара, сивкасто - окер или ружичасте боје. Различито компоновање натписа, облици слова и општи изглед натписа - епиграфски дуктус, одају различито време и различите писаре и клесаре.

Приликом објављивања натписа доследно је спроведен исти принцип обраде како би се обухватили сви расположиви подаци о њима. Колико су то дозвољавали степен очуваности споменика и текста, обрада натписа обављена је према шеми коју чине следеће ставке: 1. функција натписа; 2. место чувања: 3. очуваност и димензије: 4. транскрипција; 5. палеографска опажања; 6. лингвистичка опажања; 7. историјски коментар и датирање; 8. фотографија споменика и цртеж натписа; 9. облици слова.

1.      1. Надгробни натпис непознате личности (...ович) (крај XIV века)

Надгробни натпис уклесан је у монолитни камени споменик од ружичастог пешчара, који се тренутно налази у порти Атик џами је у Бијељини. Био је обрађен са свих страна у облик слемењака, али је пресечен по дужини и висини, тако да данас недостају цела предња половина и доњи део споменика. Очувани део дуг је 86 cm, висок је до врха слемена 40 cm, бочне стране су високе 27 cm, ширина предњег преклесаног дела је 55 cm. Стране се при дну сужавају, па је ширина задњег дела споменика 45 cm. На десној бочној страни очувао се крај натписа, дуг 64 cm, са висином слова од 3-5 cm, који гласи:

...овић а поставише...



Иако је очуван мали део текста, облици слова омогућују да се натпис датује у другу половину XIV века. Слово А са високом омчицом, В с изразитим петљицама, спојеним с усправним стаблом слова, чашкасто Ч и троного слово Т имају аналогије у облицима слова из натписа Прибислава Петоивића и Полихраније Радаче, што значи да припадају времену између 1370 - 1390. године.

2.      Надгробни натпис Мјерака Видјеновића (крај XIV века)

Споменик од сивкасто - окер пешчара у облику масивног слемењака чува се у Музеју Семберије у Бијељини. Преклесан је накнадно по средини у два неједнака дела. Први део је висок до врха слемена 68 сm, широк 67 сm и дуг 64 сm. Други део је висок 50 сm, широк 65 сm и дуг 66 сm. На доњој страни од половине првог дела и преко целог другог дела плоча је стањена за 20 сm, што је служило за насађивање на подножну плочу, која није сачувана. Дуж косих страна слемена тече плитка рубна трака на којој је почетак натписа. Текст се наставља на десној бочној страни у три неједнака реда са словима висине 5-6 сm. Клесар је у првом реду тачкастим убадањем обележио завршетке словних облика. Први и други ред почињу симболичном инвокацијом у облику крста на троугластом узвишењу, које треба да симболизује Голготу, али га је клесар из незнања начинио у облику слова јат .Текст гласи:

+ Ту лежи Р(ад)ин а назван

Мјерак Видјеновић

а постави га брат његов    

Драгчин


Облици слова, оштра и ниска петља на слову А, коси облик слова Р, петопотезно Д, троного Т, чашкасто Ч и нарочито облик слова Ж, са цртицом на врху уместо горњих кракова, показују да је натпис настао у исто време кад и надгробни споменик Полихраније Радаче (1383 - 1391), последњих деценија XIV века.

 

3.      Надгробни натпис Миока (крај XIV века)

Фрагментовани надгробни натпис уклесан је у масивни камени споменик у облику ниског слемењака од ружичасто - окер пешчара. Налази се у порти Атик џамије у Бијељини, а биће прењет у Музеј Семберије. Разбијен је и грубо преклесан с обе стране, тако да је сачуван средњи део споменика, дуг 62 сm, висок 55 сm и широк око 55 сm, са делом текста на десној косој страни слемена и са два реда натписа на десној бочној страни. Натпис је изведен крупним размакнутим словима, висине 5,5 - 7 сm. Клесар је прво издубљеним тачкама обележио завршетке слова, па је потом исклесао словне облике. Натпис гласи:

 [+ А ту лежи ра]б божији М[....]

[ а звани] Миоко .три

 [сина поставише] камен на нега


Облици слова у натпису, пре свега слово Ж са дужом водоравном цртом уместо горњих кракова, које се појављује у ћириличким епиграфским споменицима од друге половине XIV века до краја XV века, високо слово СЗ, отворено слово К, два облика слова М, са дужим и краћим крацима, имају аналогије у натпису Полихраније Радаче (1383- 1391) и госпође Гоисаве (1398 - 1399), па се Миоков натпис може датовати у крај XIV века. 

 

4.      Надгробни натпис Драгосава Болесалића I у (крај ХIV века)          

Надгробни старосрпски натпис уклесан је у масивну плочу од светло окер пешчара која је преклесана по ширини у два неједнака квадера, чиме је изгубљен део текста. Чува се у Музеју Семберије у Бијељини. Горњи део плоче дуг је 54 сm, висок 28 сm и широк 35 сm, док је доњи дуг 56 сm, висок 53 сm и широк 30 сm. Премда је површина плоче грубо обрађена, слова су уједначене висине од 3 - 4 сm, а цео натпис, добро компонован са лепим и издуженим словима у правилним редовима, одаје ученог писара и вештог мајстора клесара. У горњем делу натпис гласи:

+ Ту постави беле- 

г Драгосав Бо-

лесалић Блаћа-

нин (са) својим синовима

У доњем делу плоче недостаје најмање један ред натписа, чији се смисао може разумети према осталом сачуваном делу текста :

 [а погибе у

т]уђој земљи а п-

иса поп Богела

Кучевац


Облицима слова натпис се издваја не само од осталих натписа који су пронађени у темељима Атик џамије, него и од других епиграфских споменика из Босне и Херцеговине и Србије. Јединствен је облик слова А са дугом извијеном и спуштеном петљом која није спојена при врху с усправном косом цртом. Тај облик нема аналогије у ћириличком епиграфском писму, а сличан облик слова А појављује се у рукописима. Поред овог особеног облика слова А, облици слова В и слова К, са готово једнаким усправним цртама, слово Р, са великом главом и усправном цртом испод реда, а нарочито општи изглед натписа, с издуженим и збијеним словима, имају аналогије једино у натпису на надгробном споменику госпође Гоисаве из Бискупа код Коњица (1398 - 1399).  Отуда се и надгробни споменик Драгосава Болесалића може датовати у крај XIV века.

Садржај натписа пружа податке о пореклу покојника и попа који га је писао. Драгосав Болесалић је Блаћанин, а поп Богела Кучевац, што значи да су обојица дошљаци у месту где је споменик постављен. Родно место Драгосава Болесалића биће оно мало село Блаћевина које је са само три куће убележено у нахији Шубин у Зворничком санџаку 1533. године, данас нестало.  Поп Богела је вероватно био из села Кучева или Кучевци, које је било запустело до 1533. године. Тада се помиње у нахији Бијељина селиште или мезра Крчевац, код села Бистрице .  Исто место 1548. и 1600 - 1604. године бележи се као Крчевац или Гојсал Селиште или Врљачка, што значи да је атар селишта био подељен и нрипојен суседним селима.  То је данас село Гојсовац, северио од Бијељине.

 

5.      Надгробни патпис Теоприла (крај XIV века)

Натпис је уклесан у десну бочну страну масивног квадера у облику куће на две воде од тамно - окер пешчара, чија је дужина 80 сm, ширина 55 сm, а висина 30 сm. Косе стране горњег дела широке су 29 сm. Натпис има само један ред са словима високим 4 сm. Није лако читљив, и то или зато што није завршен, или зато што се сва слова не разазнају због грубе зрнасте површине камена. Почиње инвокацијом у облику крста на Голготи и гласи:

+ А ту лежи раб Теопр[и]л


Особеност овога натписа је да почиње словом јат уместо везником А. Недостају делови речи: лежи, раб, а монашко име покојника је вулгаризована форма црквеног имена Теофил. Према облику косог слова Р и слова Ж, са горе полукружним а доле косим и укрштеним крацима, натпис се може датовати у крај XIV века.


6.      Надгробни натпис с поменом два сина (крај XIV - почетак XV века)

Натпис је урезан у висок и масиван стуб од светлог окер - ружичастог пешчара, који је при дну мало сведен, а горе заравњен, са заобљеним угловима. Цела десна страна је по висини претесана, чиме је оштећена десна половина натписа. Сачувани део стуба висок је 56 сm, дуг 27 - 35 сm и широк 56 сm. Чува се у Музеју Семберије у Бијељини. Натпис почиње симболичном инвокацијом у облику двоструког крста необичног облика, као удвојено слово Т оборених крајева. Слова, неједнаке висине од 4 - 6,5 сm, уклесана су дубоко, техником косог реза, а прва два слова обележена су претходно тачкастим убодима на крајевима потеза. Сачувани део текста гласи:

+ Ту леж[и.....]

зем[љу своју о-]

жало[сти. белег ]

на њему [ставише]

два си[на...]


Према облику слова В, са две изразите и оштре петљице спојене са усправном цртом, потом слова Д, које је изведено из пет потеза, слова Ж, чији се спољни лучни краци не спајају са средњом усправном цртом, а нарочито по општем маниру уклапања већих и мањих слова која покривају цело натписно поље, овај натпис је сличан надгробном натпису Вигња Милошевића са Кочеринског поља код Мостара (1404) и надгробном натпису Влатка Влађевића са некрополе у Влађевини код Рогатице (1399 - 1407).  Према томе, надгробни споменик непознатог покојника, који су поставила два сина, може се датовати између последње деценије XIV века и прве деценије XV века.

 

7.      Надгробни натпис непознатог раба божијег (крај ХIV-почетак XV века)

Натпис се налази на каменом стубу у порти Атик џамије у Бијељини. То је један од ретких готово потпуно очуваних камених споменика који су били секундарно употребљени за зидање и обнову џамије. Ниски камени стуб (60 х 60 х 45 сm) од жућкастог пешчара, чија је површина само грубо отесана, на горњој страни је заравњен, све ивице су заобљене, а десни предњи руб у доњем делу обијен. Напис се налази при врху предње стране, клесан је у једном реду, дужине 55 сm, словима висине 3,5 - 5 сm. Очувани део натписа гласи:

А ту лежи раб божији


Особени облик слова Л са хоризонталном цртицом на врху слова јавља се у надгробном натпису госпође Каталене из Херцеговине (1349 - 1363), затим у надгробном натпису Прибислава Петоивића из друге половиме XIV века. Слово Ж  без средње попречне цртице и једнопотезно слово Р појављују се у старосрпским натписима од краја XIV века до тридесетих година XV века.

После уводне формуле, уобичајене за монашке надгробне натписе, требало би да следи име покојника. Међутим, осим надевеног текста, на обрађеној предњој страни нема трагова никаквих других слова. Стога се може претпоставити да натпис, у ствари, није завршен. Израђен је у клесарској радионици у околини Бијељине, где је постојао манастир и монашка заједница, вероватно у селу Попови, источно од града. У поступном процесу мајсторске обраде камена, потом израде надгробних споменика и клесања натписа, неки послови обављали су се унапред. Тако је и овај споменик, исклесан у облик уобичајеног надгробника, био припремљен са стереотипном општом формулом, али је остао заборављен и недопуњен и вероватно никад није ни постављен над гробним местом, да би после више од једног века био искоришћен као грађевински материјал за изградљу џамије, јер је и раније, као и данас, околина Бијељине оскудевала у грађевинском камену.

 

8.      Надгробни натпис Лазара (крај ХIV-почетак XV века)

Фрагментовани надгробни натпис Лазара налази се на левом делу усправне надгробне плоче од светлог сиво-окер пешчара, која је на горњој страни полукружно обијена, а недостаје јој и цео десни и доњи део. Чува се у Музеју Семберије у Бијељини. Очувани део плоче дуг је 34 сm, висок 51 сm и широк 40 сm. Натпис је уклесан у пет правилних редова уједначене висине слова од 4 - 5 сm. Текст гласи:

А ту лежи

Лазар [...]

ч [ић]. п [о-]

кај ме[не ]

Припо


Натпис припада истој групи као и претходна два. Палеографски дуктус и облици слова, као што су А с косом хастом и висећом петљом, Ж без средње попречне цртице, слово Л са водоравном цртом на врху, затм облик слова 3 и К, као и слово Р с оштрим врхом, појављују се у натписима са босанско-херцеговачког подручја између 1399 - 1420. године.

Споменик вероватно потиче из села Батковићи, где је током археолошких ископавања на локалитету из раног средњег века пронађена камена оштећена плоча са натписом, који је, по облицима слова и општем изгледу, веома сличан Лазаревом натпису.  До проналаска надгробника са старосрпским натписима, који су били узидани у темеље Атик џамије, натпис о смрти раба божијег Милосава из Батковића био је једини средњовековни натпис у Музеју Семберије у Бијељини.

 

9.      Надгробни натпис Георгија Драгслава (крај ХIV-почетак XV века)

Натпис се налази на усправном каменом стубу шестоугаоног пресека од тамно - окер пешчара који се чува у Музеју Семберије у Бијељини. Висок је 65 сm, дужина предње стране износи 50 сm, две косо преломљне бочне стране су по 15 сm и по 26 сm, док је задња страна сужена на 29 - 30 сm. Споменик је у целости сачуван, изузев што је обијен горњи леви угао. Предња страна плоче, међутим, приликом секундарне употребе и вађења из рушевина цамије обијена је на више места, чиме је натпис знатно оштећен. Текст је уклесан словима висине 3 сm у седам правилних редова и гласи:

+ А ту л]е[ж]и раб бо-

[жији] Георгије а на-

зван Драгслав Бого-

сац по[ставише ка]м-

[ен и поло]жише у

[пам]ет пет

Синова


Световно име покојника вероватно је било Драгослав, од којега је омашком писара или клесара настало необично Драгслав. Друго име, оно којим су га звали, могли је бити Богописац или Богорисац. Како је такво име, у ствари, означавало одређено занимање, то би значило да се Драгослав као световно лице бавио преписивањем богослужбених књига и њиховим украшавањем. Таква врста посла обично се обављала под надзором ученог свештенства у црквеној или манастирској средини, где је Драгослав као монах Георгије провео своје последње дане и окончао живот. Тумачење садржаја осталог дела натписа није поуздано, јер се због оштећења поједини делови текста и слова једва назиру. Ипак, може се разумети да су пет синова поставили оцу споменик. Међу облицима слова издвајају се изразито косо Р, слово В с угластим петљама које се не спајају с усправном цртом, широко слово Ж са горњим делом у виду два плитка крака, скоро као једна цртица, одговарају времену у коме су настали натписи Полихраније Радаче из Величана у Поповом пољу (1383 -1391) и Богдана Хатељевића (1398-1404) из села Милавићи у Дабром пољу.  Истом епиграфском стилу и времену припада и фрагмент доњег дела једног каменог надгробника, димензија 31 х 16 х 30 сm, који се такође чува у Музеју Семберије у Бијељини, а на коме се сачувала само последња реч натписа : [...] поп, висине слова 1 – 3 сm. Очигледно се односи на писара натписа који је био поп.

 

10.  Надгробни натпис Георгија Добрихнића (трећа - четврта деценија XV века)

Надгробни натпис уклесан је у масивну камену плочу од пешчара светло - окер - сиве боје, са ружичастим примесама, која је приликом секундарне употребе преклесана са две стране по дужини и ширини. Налази се у Музеју Семберије у Бијељини. Натпис тече дуж две стране плоче, предње дуже и краће бочне, па је преклесавањем оштећена лева страна дужег текста и десни део краћег. Срећом, очувани део натписа садржи монашко име и световно породично име покојника, податак о његовом пореклу и синовима. Већи очувани део надгробне плоче у облику квадера дуг је 90 сm, широк 47 - 49 сm и висок 42 сm. Површина плоче грубо је обрађена, а натпис је изведен у неправилним и кривудавим редовима, неуједначене висине слова од 5 - 7 сm. Натпис на дужој страни гласи:

 [+ Се лежи Г]еоргије а назван

[...] Добрихнић

[ пл]еменити Кнежанин

На ужај страни је наставак текста:

Ово постав[ише]

четири сина. Хр[абак...]

Општим изгледом натписа и појединим облицима слова Георгијев надгробни натпис представља, у односу на претходне натписе, другачију епиграфску фазу ћирилице, с увођењем курзивних елемената. На првом месту то је варирање два облика слова В, једног, старијег, са две петљице и другог, новијег, у облику квадрата са крацима продуженим удесно; затим, изразито косо положено слово Р, слово Б са троугласто завршеном горњом куком, пшроко слово М отворених кракова, троного слово Т, петопотезно слово Д и слово Ж од три укрштене косе црте. Све те словне одлике садржи надгробни натпис кнеза Павла Комљеновића (1423 - 1434). Отуда се надгробни натпис Георгија Добрихнића може датовати у период између треће и четврте деценије XV века. Поред доследне примене меког полугласа, као и у свим другим старосрпским натписима из Бијељине, запажа се да је именица син употребљена у дуалу сини, као и да у имену Георгије нема јотованог самогласника к. Георгије је вероватно било монашко име покојника, па остаје непознато његово световно име, а према породичном имену Добрихнић, сазнаје се да му је отац био Добрихна. Георгије је био пореклом племић, племенити Кнежанин, како сам наглашава, а за њим су остала четири сина која су поставила оцу надгробни споменик. Очувао се почетак имена једног од његових синова, вероватно најстаријег, Хр[а- бак]. У турском попису Зворничког санџака из 1519. и 1533. године помиње се село Кнежићи у нахији Шубин, данас непознато. Отуда је могао потицати својим племенитим родом. Георгије Добрихнић.

 

11.  Надгробни натпис Белосава Лучића (трећа-четврта деценија XV века)

Према садржини, натпис о смрти Белосава Лучића припада реткој групи старосрпских натписа у којима се помиње задужбина покојника и који се стога могу сматрати ктиторско-надгробним споменицима. Налази се на масивном каменом стубу од сивкасто - окер пешчара, који се чува у Музеју Семберије у Бијељини. Оштећен је само горњи десни део стуба и последње слово првога реда натписа. Стуб има пресек у облику трапеза, тако да је предња страна дуга 54 сm, косе стране су дуге по 30 сm, а задња страна је дуга 38 сm. Висина стуба је 78 сm. Горњи део је с предње стране сведен плитким косинама на две воде, а са задње стране је заобљен и закошен. Натпис је уклесан у пет правилних редова јасним плитко клесаним словима 3 - 4 сm висине, а поједине речи одвојене су двема тачкама. Почиње на предњој страни симболичном инвокацијом у облику крста на Голготи, који је стилизован као људска фигура раширених руку и наставља се на десној бочној страни стуба. Текст гласи:

+ А ту лежи Бе-

лосав Лу-

чић у својој

цркви пле-

менитој

Пост-

авише

каме-

н сино-

ви њему

Облици слова у натпису веома су карактеристични: Л и Ж са хоризонталном цртом у горњем делу слова, квадратно В са крацима продуженим удесно, широко М с укрштеним средњим крацима, слово К са левом правом одвојеном од полукружног десног дела слова, чашкасто слово Ч. Наведене палеографске одлике и општи изглед натписа са широким развученим словима и са само две лигатуре имају сличности са надгробним натписом Прибислава Петоивића из Љусића код Улога ( друга половина XIV века), затим са надгробним натписом Полихраније Радаче из Величана у Поповом пољу (1383 - 1391), а облик слова В аналоган је ономе у надгробном натпису кнеза Павла Комљеновића са средњовековног гробља у Бакрима код Читлука (1423 - 1434).  Ктиторска делатност Белосава Лучића, подизање цркве племените, у самој Бијељини или у непосредној околини, претходила је његовој смрти и постављању надгробног споменика. На свом племићком поседу, на својој племенитој баштини Белосав Лучић подигао је цркву вероватно крајем XIV века. У њој је био сахрањен по ктиторском праву и синови су му поставили белег изнад гроба почетком XV века. Споменик у облику стуба са врхом на две воде није могао бити постављен у самој цркви, већ под отвореним небом, у освећеном простору црквене порте. Приликом археолошких ископавања Атик џамије у Бијељини нису пронађени остаци старије православне цркве, одакле би могао потицати ктиторско-надгробни натпис Белосава Лучића. Пример Атик џамије упозорава на то како је неконтролисана изградња модерног архитектонског центра Бијељине могла да опустоши старије споменичко наслеђе. Стога за надлежне управне и културне посленике остаје одговоран задатак да се убудуће не само под будним оком археолога спроводи свака грађевинска интервенција у самоме граду већ и да се омогући даље трагање за средњовековном црквом спровођењем археолошких и сондажних истраживања колико допуштају околности урбане структуре Бијељине.

 

12.  Надгробни натпис Раја Акеле (прва половина XV века)

Део натписа очувао се на фрагменту каменог надгробника од светло - окер пешчара, у облику оштећеног стуба, који је горе заобљен, димензија 43 х 20 х 35 сm. Чува се у Музеју Семберије у Бијељини. На фрагменту споменика сачуван је десни део два реда натписа, изведен техником косог реза између тачкастих убода који обележавају крајеве слова, чија је висина 3-5 сm. Текст, са предложеном реконструкцијом, гласи:

[А ту лежи ] Рајо Акела М[...]

 [синови камен постави]ше на њем

Облик слова К у натпису, изведен са два паралелна лука, омчасто А, српаст облик слова Е, указују да је време настанка споменика прва половина XV века.  Овоме времену припадају и два фрагмента натписа, вероватно истог споменика, на којима су се сачувала само по два слова: на једном ле, а на другом ош. Оба се чувају у лапидаријуму Музеја Семберије у Бијељини.

Поред та два и оног са натписом попв, у Музеју Семберије у Бијељини постоји још осам фрагмената камених споменика на којима је сачувано понеко слово, што са дванаест натписа, који се овде објављују, представља импресивну збирку од укупно двадесет и три старосрпска натписа који су сви били узидани у темеље Атик џамије.

 

АУТОРИ: Мирко Бабић и Гордана Томовић, „Старосрпски натписи из Бијељине“, Мешовита грађа – Miscellane – Нова серија Књ. XXII, Београд 2004.

ФОТОГРАФ: Војин Спасојевић

слика дана:

носилац пројекта:

порджали:

baner dijaspora.jpg

ministarstvo prosvjete baner.jpg