КРСТОВИ У ПОВЕЉАМА И ПИСМИМА ПИСАНИМ У БОСАНСКО-ХУМСКИМ КАНЦЕЛАРИЈАМА | Племенито

Да бисмо потврдили досадашње излагање о ортодоксности фунералних и сакралних споменика из цркава у Херцеговини, даћемо кратак преглед повеља и писама босанско-хумског поријекла с крстовима или без крстова у њиховом тексту. У I и II књизи Стојановићевих „Повеља и писама“ има 255 повеља и писама домаћег поријекла из Босне и Херцеговине; од тих 255 знак крста има 198, док их је без крста само 57. Из овога се може закључити да је 1/5 повеља и писама без знака крста у тексту. Прегледао сам 124 копије босанских и хумских повеља и писама и установио да је стилизација њихових крстова скоро истоветна, без неких тајанствених облика. Они су стилизовани у облику грчког или латинског крста, иако сваки писар има свој начин кићења. Исти случај је и на надгробним споменицима с натписима у којима су урезани крстови. Прегледајући Стојановићева издања о српским повељама и писмима, могао сам установити да су писари у дубровачким канцеларијама и дубровачки људи понекад издавали повеље и писма без ознаке крста у почетку текста или на којем другом мјесту, и то pro foro externo: владарима и феудалцима балканских земаља. Они су на исти начин поступали кад су издавали дипломатске акте једном истом лицу, нпр. војводи Сандаљу Хранићу. Нису друкчије радили ни писари босанских (српских – Б. Р.) владара и феудалаца. Ово је нарочито случај са повељама и писмима војводе Сандаља и његових насљедника и кнезова – војвода Павловића, иако их дубровачки извори – писма називају јеретицима и патаренима.

Краљ Томаш склапа уговор с Дубровчанима 18. XII 1451. године пред папским легатом, хварским бискупом Томом, фрањевачким кустодом и капеланом Марином и осталом босанском (српском – Б. Р.) господом, али, на велико изненађење, у почетку његове повеље нема знака крста. Интересантно је писмо епископа босанске цркве из Јањића од 8. I 1404. године које у почетку текста има знак крста. Писмо су предали стројници босанске цркве на руке кнеза Дубровачке Републике. Ова чињеница је врло важна, јер је писмо писао писар босанског епископа-дида чију су цркву папе, угарски владари и Дубровчани оквалификовали јеретичном и патаренском.

Ортодоксни краљ Твртко I издао је 1385. године Венецијанима повељу на латинском језику без ознаке крста у почетку текста. Исти владар је, у вријеме свога бановања, 1357. године, издао повељу кнезу Вукославићу без ознаке крста у тексту, док у његовој повељи из 1375. године, издатој Дубровачкој Републици, има знак крста.

Постоји извјестан број босанских повеља и писама упућених pro foro interno које у тексту имају знак крста, нпр. лист војводе Сандаља из 1410. године, писан мајци – баници Анки, Сандаљево писмо из 1419. године, писано кнезу Алекси Паштровићу, итд.

Печати босанских (српских – Б. Р.) владар и босанских и хумских кнезова и војвода имају у легендама знак крста, било по један, било по два. У овоме се истичу печати херцега Стјепана (Стефана –Б. Р.) Косаче, управо оног феудалца кога су најчешће називали јеретиком и патареном. Разлика између српских (из државе Немањића - Б. Р.) и босанско-хумских печатних легенди нема.

Познато је да су представници босанске цркве често вршили дипломатску службу у босанско-хумским канцеларијама и били свједоци приликом издавања разних баштинских и осталих повеља, па понекад и иницијатори њихова издавања. Зар би они могли прикривати своју мржњу према крсту неколико вијекова да су уистину били јеретици-патарени, неоманихеји. Ако би се то могло допустити несавршеним патаренима, не би савршеним (perfecti).

Треба констатовати да има велики број латинских повеља са Запада, као и глагољских и латинских из Хрватске и западне Босне, које у почетку немају знак крста, било да су издате pro foro interno, било pro foro externo.

По овом кратком прегледу о појави крстова у повељама и писмима писаним у босанско-хумским и осталим повељама и писмима из Дубровника и Србије (Рашке – Б. Р.) може се установити да је израда крстова у дипломатским и баштинским повељама и писмима у средњовјековној Босни (држави Котроманића – Б. Р.) била готово опћенита (општа – Б. Р.) Ако крста нема, мора се то приписати маниру појединих писара, што је пракса била и у дубровачким и у канцеларијама на Западу. Овдје се не ради о босанско-хумским јеретицима који су се претварали пред иновјерцима, него о ортодоксним вјерницима (аутор под „ортодоксне“ ставља припадника и православне и римокатоличке цркве – Б. Р.).

Преузето из књиге Марка Вега, „Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине“, Сарајево, 1980.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић