Да бисмо потврдили досадашње излагање о ортодоксности
фунералних и сакралних споменика из цркава у Херцеговини, даћемо кратак преглед
повеља и писама босанско-хумског поријекла с крстовима или без крстова у
њиховом тексту. У I
и II књизи
Стојановићевих „Повеља и писама“ има 255 повеља и писама домаћег поријекла из
Босне и Херцеговине; од тих 255 знак крста има 198, док их је без крста само
57. Из овога се може закључити да је 1/5 повеља и писама без знака крста у
тексту. Прегледао сам 124 копије босанских и хумских повеља и писама и
установио да је стилизација њихових крстова скоро истоветна, без неких
тајанствених облика. Они су стилизовани у облику грчког или латинског крста,
иако сваки писар има свој начин кићења. Исти случај је и на надгробним
споменицима с натписима у којима су урезани крстови. Прегледајући Стојановићева
издања о српским повељама и писмима, могао сам установити да су писари у
дубровачким канцеларијама и дубровачки људи понекад издавали повеље и писма без
ознаке крста у почетку текста или на којем другом мјесту, и то pro foro externo: владарима и феудалцима балканских земаља. Они су на
исти начин поступали кад су издавали дипломатске акте једном истом лицу, нпр.
војводи Сандаљу Хранићу. Нису друкчије радили ни писари босанских (српских – Б.
Р.) владара и феудалаца. Ово је нарочито случај са повељама и писмима војводе
Сандаља и његових насљедника и кнезова – војвода Павловића, иако их дубровачки
извори – писма називају јеретицима и патаренима.
Краљ Томаш склапа уговор с Дубровчанима 18. XII 1451. године пред папским легатом, хварским бискупом Томом, фрањевачким
кустодом и капеланом Марином и осталом босанском (српском – Б. Р.) господом,
али, на велико изненађење, у почетку његове повеље нема знака крста.
Интересантно је писмо епископа босанске цркве из Јањића од 8. I 1404.
године које у почетку текста има знак крста. Писмо су предали стројници
босанске цркве на руке кнеза Дубровачке Републике. Ова чињеница је врло важна,
јер је писмо писао писар босанског епископа-дида чију су цркву папе, угарски
владари и Дубровчани оквалификовали јеретичном и патаренском.
Ортодоксни краљ Твртко I издао
је 1385. године Венецијанима повељу на латинском језику без ознаке крста у
почетку текста. Исти владар је, у вријеме свога бановања, 1357. године, издао
повељу кнезу Вукославићу без ознаке крста у тексту, док у његовој повељи из
1375. године, издатој Дубровачкој Републици, има знак крста.
Постоји извјестан број босанских повеља и писама
упућених pro foro interno
које у тексту
имају знак крста, нпр. лист војводе Сандаља из 1410. године, писан мајци –
баници Анки, Сандаљево писмо из 1419. године, писано кнезу Алекси Паштровићу,
итд.
Печати босанских (српских – Б. Р.) владар и босанских
и хумских кнезова и војвода имају у легендама знак крста, било по један, било
по два. У овоме се истичу печати херцега Стјепана (Стефана –Б. Р.) Косаче,
управо оног феудалца кога су најчешће називали јеретиком и патареном. Разлика
између српских (из државе Немањића - Б. Р.) и босанско-хумских печатних легенди
нема.
Познато је да су представници босанске цркве често
вршили дипломатску службу у босанско-хумским канцеларијама и били свједоци
приликом издавања разних баштинских и осталих повеља, па понекад и иницијатори
њихова издавања. Зар би они могли прикривати своју мржњу према крсту неколико
вијекова да су уистину били јеретици-патарени, неоманихеји. Ако би се то могло
допустити несавршеним патаренима, не би савршеним (perfecti).
Треба констатовати да има велики број латинских повеља
са Запада, као и глагољских и латинских из Хрватске и западне Босне, које у
почетку немају знак крста, било да су издате pro foro interno, било pro foro externo.
По овом кратком прегледу о појави крстова у повељама и
писмима писаним у босанско-хумским и осталим повељама и писмима из Дубровника и
Србије (Рашке – Б. Р.) може се установити да је израда крстова у дипломатским и
баштинским повељама и писмима у средњовјековној Босни (држави Котроманића – Б.
Р.) била готово опћенита (општа – Б. Р.) Ако крста нема, мора се то приписати
маниру појединих писара, што је пракса била и у дубровачким и у канцеларијама
на Западу. Овдје се не ради о босанско-хумским јеретицима који су се претварали
пред иновјерцима, него о ортодоксним вјерницима (аутор под „ортодоксне“ ставља
припадника и православне и римокатоличке цркве – Б. Р.).
Преузето из књиге Марка Вега, „Из историје
средњовјековне Босне и Херцеговине“, Сарајево, 1980.
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић